ZAŠTO JE DOBRO NE BITI POZNAT? Lajk ili SMRT u DRUŠTVU SPEKTAKLA

Da li živite za lajk? Kada bi vam neko ponudio da birate između par hiljada lajkova za jednu svoju objavu na društvenim mrežama (pretpostavka je da bi to bila neka fotografija na kojoj ste vi) i dana provedenog u šetnji gradom ili u prirodi i prijatnom ručku ili večeri bez mobilnog telefona i televizora, dakle u savršenom spokoju, šta biste izabrali?

Kad se čovek ujutru probudi, čini se kao da više nema nikakvu alternativu u životu. Po inerciju odmah uskače u voz informacija i one ulaze u njegov svet osvajajući ga na prepad. Nije stigao ni da opere zube i umije krmelje, već drži mobilni telefon u ruci i pregleda vesti i objave na društvenim mrežama. Tako u svojoj život pušta na stotine podataka koje mu zatrpavaju um, pa se njegove sopstvene misli, one iskonske, gube u toj poplavi naizgled bitnih priča iz spoljnog sveta.

Ova priča je poznata i o njoj se govori u mnoštvu studija, filmova, dramskih predstava, eseja i novinskih kolumni. Postala je opšte mesto. Kao bla bla bla… Sve po principu: nekad smo bili pametniji, načitaniji, manje površni, a danas imamo kulturu selebritija koja nas satire jer nudi iluziju da svako može biti popularan i slavan ukoliko to želi (a izgleda da svako želi) i pritom je dovoljno otkačen da trguje svojom intimom stavljajući je na uvid armiji konzumenata svega i svačega.

Komplikovanije definisano to izgleda otprilike ovako:

Selebriti kultura je prošla svojevrsnu evoluciju od „zvezde koja uživa za ceo svet“, kako je to 1957. govorio Edgar Morin, do zvezda koje „žive za ceo svet“! Dakle, ona plače, umire, rađa, pokušava samoubistvo, posrće, nanovo se uzdiže, zabavlja, teši“, kako je to definisao francuski list Liberation. Dok su zvezde druge polovine 20. veka predstavljane kao savršenstvo kome se teži, današnje zvezde svoju slavu dobijaju na drugačiji, destruktivniji način jer „laži, podvale i bezobzirna varanja publike deo su visokoorganiziranog cirkusa i zapravo su temelj nove industrije zabave.“ Ono što je specifično za nove zvezde je nivo autodestruktivnosti koja se opet mimikrira u snagu, moć. Ljudi, želeći ono što su im mediji nametnuli kao vrhunac ljudskog ostvarenja, nastoje kopirati poznate ličnosti, a kopiranje je najočitiji oblik prihvatanja. Proces prihvatanja destruktivnosti kao vrline je još jedan od faktora kompleksnog mozaika koji se zove gubljenje identiteta. Odlika selebriti kulture jeste stvaranje i nametanje artificijelnih potreba, kao što je: postati slavan po svaku cenu.

Ne može se poreći da je primamljivo postati slavan, a samim tim i bogat i uticajan, bez ikakvog specijalnog talenta, često na bazi fizičkog izgleda ili prosto spleta okolnosti, a kroz svesrdno pomoć medija koji prosto vape za novim zvezdama kako bi uspeli da popune sve veću potrebu konzumenata za dramatičnim pričama iz sfere popularnih i poznatih faca. Zato su rijalitiji postali toliko popularni, jer svako ko duže vreme provede pred kamerama, pa makar samo jeo, podrigivao, češao zadnjicu, psovao, zevao i šetao se polunag ili vadio polni organ pred publikom, a kamoli imao seksualne odnose ili se ljubio pred kamerama, odmah postaje značajna ličnost, vest dana, kandidat za naslovne strane i centralne pozicije na portalima. Postaje kliktabilan, kontroverzan, sva vrata su mu otvorena, može da priča na sve teme – od banalne seksualne tematike do aktuelne politike. On je proizvod halapljivih medija, a njegov život roba s kojom se trguje.

Sebe izlaže putem društvenih mreža gde skuplja maltene armiju sledbenika koja njegovu intimu konzumira kao svoju, s tim što je na udobnoj distanci od mogućih nuspojava takvog izlaganja. Jednostavnije rečeno, svaka prevarena žena može da se identifikuje sa prevarnom ženom koja se eksponira pred kamerama, tako da idividualno iskustvo onda postaje kolektivno i spontano prerasta u scenario sapunske opere u ril tajmu.

Ili kako je to Gi Debor opisao u „Društvu spektakla“:

„U osnovnoj aktivnosti spektakla – integrisanju svih fluidnih aspekata ljudske aktivnosti i njihovom prevođenju u čvrsto stanje, u izokretanju svih živih vrednosti u čisto apstraktne vrednosti – prepoznajemo svog starog neprijatelja, robu. Nešto, na prvi pogled, tako trivijalno i očigledno, a opet tako složeno i puno metafizičkih nijansi. Fetišizam robe, dominacija „vidljivih i nevidljivih stvari“ nad društvom, dostiže vrhunac u spektaklu, u kojem sav stvarni svet biva zamenjen izborom slika projektovanih iznad njega, ali kojima ipak uspeva da se nametnu kao jedina stvarnost. Svet koji nam spektakl prikazuje, u isti mah prisutan i odsutan, jeste svet robe koji dominira celim živim iskustvom. Svet robe se tako prikazuje kakav zaista jeste, zato što je njegov razvoj identičan otuđenju ljudi, kako jednih od drugih, tako i od svega što proizvode.“

Pojednostavljeno, kao što smo već konstatovali, selebritiji (odnosno njihov život) su zapravo roba kojom se trguje, ali i svako ko želi da bude selebriti (a to je danas želja većine ljudi koji putem prisustva na društvenim mrežama pokušavaju da se nametnu na razne načine) takođe postaje roba, iako većina to i dalje ne shvata, misleći da je iznošenje vlastitih sudova ili samopromocija u vidu fotografija zapravo neki oblik slobode.

Sloboda je zapravo glavni okidač za ulazak u selebriti priču. Znate kad mnogi od učesnika rijalitija kažu „ja sam to što jesam i ne foliram se“? Oni time žele da kažu da su slobodni, da su iskonski, da niko ne utiče na njih, niti ih kreira i edituje, što zapravo uopšte nije tačno. Svako ko uđe u bubanj masovnih medija – automatski gubi svu slobodu.

Kao što je to već citirani Debor davno definisao: „Uloga slavnih ličnosti je da predstavljaju različite društvene stilove i različita društveno-politička stanovišta na potpuno slobodan način. One utelovljuju nedostižne plodove društvenog rada tako što dramatizuju sporedne proizvode tog rada, koje magijski projektuju iznad njega, kao njegove krajnje ciljeve: vlast i dokolicu, odlučivanje i potrošnju, kao početak i kraj tog procesa koji se nikad ne dovodi u pitanje. U slučaju vlasti, vladajući režim može sebe da personalizuje u neke pseudozvezde; u slučaju potrošnje, potrošačke zvijezde agituju da budu poznate kao pseudosile koje dominiraju živim iskustvom. Ali, ponašanje tih zvezda nije slobodno, niti je ono što nude zaista izbor."

Elem, mi danas imamo svet u kojem je planetarno najpoznatija osoba Kim Kardašijan, koja je slavu stekla tako što je njen privatni snimak seksa isplivao u javnost i prodavao se na sajtovima za odrasle, a onda je samo nastavila da svoju intimu deli sa milionima ljudi širom sveta tako što je prosto sve vreme bila pred kamerama, zajedno sa svojom porodicom.

Živimo u svetu u kojem se na čelu najveće svetske sile, Sjedinjenih američkih država, nalazi čovek koji je bio osuđivan zbog utaje poreza i koji je imao svoj rijaliti u kojem je birao najveće mlade makjaveliste i muljatore za svoje „šegrte“.

Svet u kojem je primer savršenog političara Frensis Andervud iz serije „Kuća od karata“ koji je oličenje brutalnog spletkaroša i najgoreg gmaza.

Svet u kojem u Srbiji danas mnogi više znaju o tome s kim je sve Miljana Kulić išla u krevet i zanela nego gde su im deca u tom trenutku i šta im se dešava u frižideru.

Svet u kojem su bicepsi Slobe Radanovića, Stanijina zadnjica, Kijine suze i Lunina kolena bitnija tema od toga što je vazduh koji udišemo zagađen preko svake mere; čekamo, verovatno, da nam dođe Greta (nova medijska uzdanica zaštitnika životne sredina) u posetu i prosvetli nas.

Selebritijima su dani odbrojani. I to od samog početka. Kao i svaka roba, i selebritiji imaju rok trajanja, koji je označen na proizvodu veoma sitnim slovima. Sigurno se sećate nekih ljudi koji su, u jednom trenutku, bili popularni na nekoj društvenoj mreži, o njima se pričalo i izvan interneta, a onda su praktično nestali ili je barem tako izgledalo. Prosto im je prošao rok trajanja. Kroz rijalitije je prodefilovalo na stotine selebritija, ali mnogi od njih kao da više ni ne postoje. Na primer, gde je pobednik prvog Velikog brata - Ivan Ljuba? Ili drugog… Ko ono beše?

Zato je slava danas veoma nalik aktuelnim muzičkim hitovima. U jednom trenutku neko napravi veoma posećen koncert, njegove pesme imaju veliki broj lajkova na ju-tjubu i šeruju se besomučno po društvenim mrežama, ali za par godina više se niko ne seća ni izvođača ni pesme. Jednostavno sve nestane, kao da nije ni postojalo. Potpuno se izgubi interesovanje za celu tu priču. Ponovo se slušaju stari hitovi iz davnih vremena, oni što su preživeli sud vremena i svojim kvalitetom dobili status evergrina.

Selebriti je u depresiji zbog instantnog nestanka instant popularnosti, ne zna šta ga je snašlo i kako da se izbori sa tolikom količinom praznine, nezainteresovanosti i nebitnosti. Ne može da ukapira da je napravio nešto što je zapravo rođeno neživo.

Postaje nalik Belom Preletačeviću, patetično sećanje na dane kada su se mediji otimali za njega, a sada je merna jedinica za projekat koji je potpuno pukao i postao predmet sprdačine.

Stoga se ne treba bojati „običnog života“, onog izvan spotlajta, onoga u kojem čovek pokušava da stvori nešto što će izdržati test vremena i dobiti konačni smisao u budućnosti. Možda ovakav život ne deluje ni glamurozno ni zanimljivo, ali je daleko prirodniji i zdraviji od gužvanja u selebriti autobusu čija je finalna destinacija – deponija civilizacije.

Išao sam na letovanje sa porodicom i ugasio svoj mobilni telefon čim sam seo za volan automobila. Vozio sam oko 900 kilometara do jednog grčkog ostrva bez pomoći GPS-a i stigao na odredište bez problema, baš kao i pre dvadesetak godina, kada nam moderna sokoćala nisu bila dostupna, već smo se oslanjali isključivo na znakove kraj puta i vlastitu intuiciju.

Ni tokom odmora nisam palio telefon, bio sam fokusiran na svoju decu, jureći za ćerkicom od dve godine po plažama i vadeći je iz prodavnica sa igračkama u kojima je mogla da se zadrži i po par sati. Kada deca umorna zaspu, sedeo bih na terasi sa svojom ženom, gde smo uz hladno Mitos pivo i grickalice razgovarali o smislu životu i planovima za budućnost, uživajući u prijatnoj noći koja se nadvila nad osrtvo.

Nekad bi čitao priče Etgara Kereta, čudnovatog Izraelca sjajne mašte, ili bi se osamio na pustoj terasi iznad plaže i pustio da mi misli surfuju između neba i noćne površine mora, osećajući kako nisam vest u bilo kojoj rubrici već čovek koji pripada civilizaciji i istoriji, neko sa svrhom koja možda nije glamurozna ni pompezna, ali svakako postoji – da budem muškarac, muž, otac, čovek koji bezbedno vozi svoju porodicu na put od 900 kilometara i nazad u jednom cugu; onaj koji bez straha hrani galebove na trajektu dok njihovi ošti kljunovi klikću nad glavom i uzimaju kokice s neverovatnom preciznošću, a deca skiče od radosti.

Pritom, nijednu fotografiju sa letovanja nisam postavio na društvenim mrežama, jer ih nemam. Nijedan lajk nisam fasovao sa tog puta, tako da za njega niko nije praktično ni znao osim naših bližnjih. Da li to znači da se nije ni desilo? Baš naprotiv. Nismo putovali da bi se slikali, putovali smo da bi osetili miris mora i ukusne hrane, dodirnuli pesak i kamenje, uživali u slanoj vodi i suncu, doživeli mir manastira na litici i velike talase na plaži kao stvorenoj za nasukavanje… Putovali smo nepoznati u nepoznato, da bi otkrili sebe na mestu gde je najbolje ogoliti i svoje telo i svoju dušu, bez ikakvog spektakla.

Uostalom, i sam Debor, stručnjak za spektakle, je tako mislio: „Dani ovog društva su odbrojani. Njegovi razlozi i njegove zasluge pažljivo su izvagani i videlo se da ne pretežu. Njegovo stanovništvo je podeljeno na dve strane, od kojih jedna želi da ovo društvo nestane“.

BONUS VIDEO:

Espreso intervju: HANDKE JE SRBIN, MOMO KAPOR KLASIK, RASTA I JALA NESLUŠLJIVI: S Neletom Karajlićem smo pričali ispred Kuće cveća