PORODICA SELADIN U SUZAMA GLEDA KAKO IM BAGER SKUPLJA SVE ŠTO IMAJU: Bili smo sa njima dan posle NA RUŠEVINI DOMA

Pre dva dana sedmočlana porodica Seladin, koja je živela na Dorćolu na adresi Dunavski kej 30, ostala je bez krova nad glavom. Njihov dom je nestao, kao da nikada nije ni postojao.

Naša ekipa otišla je do mesta gde je bio nekadašnji dom ove porodice, a tu smo sreli Osmana Seladina i njegovu najbližu rođaku, oni su za portal Espreso rekli kako se osećaju i gde trenutno žive.

Prizor je ponovo bio više nego potresan.

Bager koji neprestano ravna ono malo temelja što je ostalo, a Osman i njegova sestra sve to gledaju bespomoćno i suznih očiju. Nije bilo potrebe da pitamo kako se Osman oseća, sve je bilo jasno.

Ono što nam je prvo saopštio je da planira da što pre ode iz Srbije, jer kako kaže, ovde života nema:

- Otići ću negde na stranu. Građanin sam ove države, živeo sam 60 godina u njoj i mislio sam da vlada neka demokratija, da postoje ljudska prava, da zakoni važe. U ovoj državi, ja, lično ću da propagiram da ne treba da se ostane, i ljudi beže zbog toga, sigurno da beže, i treba da beže. Ovim činom koji su meni priredili, ja kažem da treba da beže, počeo je svoju priču Osman Seladin.

Mislio je da je uzrok tragedija koja ga je snašla taj što je pripadnik nacionalne manjine, ali je sada svestan da ovo svakome može da se dogodi:

- Mislio sam da je to deskriminacija imena i prezimena, ali vidim da nije. Ovo svakome može da se desi. Ako nekome treba nešto vaše, oni ne biraju sredstva. Pošalju vam 50 specijalaca, kao da smo kriminalci najveći, oni su nas okupuirali, ma nismo mogli da priđemo kući, priča Osman.

Da nesreća bude još veća, u kući je sve vreme bila Osmanova sestra koja boluje od karcinoma:

- Meni je u kući bila sestra, koja je sve vreme bila sama unutra, nije mogao niko da joj priđe, da priča sa njom, da joj pruži neku nadu. Jer kakve je ona stresove doživela. Patrola hitne pomoći dva puta dolazi. Jedna patrola kaže da ne sme da se pomera, a druga je ipak odvede. U ovoj državi na silu vodite čoveka, koji ne može da se kreće, potresno nam je saopštio Osman.

Na žalost, Osmanova sestra trenutno nije dobro. Ona je u Gradskoj bolnici, i stanje joj je vrlo loše:

- Ona je sada u Gradskoj bolnici, stanje joj je vrlo loše, mnogo se potresla, ne verujem da će... da će da podnese sve ovo, svaki dan se nadamo, ali, i to je život. Da je to normalna smrt, pa da kažete borila se sa bolešću, pa nije izdržala, i tako dalje, a u ovom slučaju nije tako, šta još da vam kažem, priča nam Osman.

Osmanova rođaka, koja je želela da ostane anonimna, kroz suze nam je rekla kako je pomagala bolesnoj ženi:

- Policija je sve to bila blokirala, ja sam jedva uspela da se uvučem sa lekarima iz hitne pomoći i da dođem do sestre. Ona me sve vreme pita, pa šta se to dešava, ja je tešim, pakujem joj stvari, ali sve u brzini, jer su oni napali da je isele i izbace, i šta ćeš, moramo da poslušamo, priča ona za naš portal.

Osman Seladin nam je potvrdio i da se nekoliko puta svima redom žalio, pisao je poverenici za ravnopravnost, predsedniku Srbije, OSCU, gradonačelniku Beograda, ali svi su mu odgovorili isto: "Nemamo nadležnost".

Obratio sam se i OSCU za deskriminaciju, ali i oni su mi rekli da nemaju nadležnost i da ne mogu da delaju u mom slučaju, kaže Osman.

S obizirom na to da porodica Seladin nije imala vremena da iznese stvari iz svoje kuće, iste su im izbačene kroz prozor:

- Mi smo u tu kuću uložili. Ja sam u njoj odrastao, preko 60 godina sam živeo ovde. Bili smo sirotinja nekad, što da lažem, ali školovali smo se, radili, izgradili, i onda neko dođe i kroz prozor vam izbaci sve stvari. Ako sam pripadnik nacionalne manjine, ne mora da znači da živim pod šatorom. Mi smo svi radili, jedan sin mi radi kao savetnik nacionalnih manjina u Paliluli. Mislite da je neko vodio računa da se nešto ne polomi? Pa nije niko. Sve su bacali, i uništili, to je greota, a ja sam to sam kupio, nisam ukrao, radio sam i zaradio. Imao sam dva infarkta, a ovaj stres je kap koja je prelila čašu, zamalo nisam umro kad se sve desilo, kaže Osman.

Porodica Seladin trenutno je smeštena kod rodbine, svi su podeljeni, ne znaju gde su im stvari, niti šta da rade.

- Ne zanm kako ćemo i šta ćemo, ja sam mislio da već sutra sednem na autobus. Da potražim neki skromniji život. Ja ovde nisam tražio ni socijalnu pomoć, ali eto, šta me je snašlo, ne želim ovo nikome. Ja sam kod rođaka, jedan sin kod kuma, drugi kod ženinog brata, sestre kod još neke rodbine. Ali, shvatate li da se ja kupam u tuđoj kući, da narušavam nekome mir, da moram da razmišljam da li mi neko broji zalogaje. Moji rođaci su dobri ljudi, ali nisu dužni da mene i moju porodciu izdržavaju, potvrđuje Osman.

Jedino što porodici Seladin nije srušeno jeste poljski WC, oni nisu imali ni kanalizaciju, tako da su godinama koristili ovu prostoriju.

Mnogi su se oglasili povodom iseljenja ove porodice, a pevačica, Marija Šerifović im je ponudila pomoć. Osman joj se zahvalio, ali je ponuđenu pomoć ipak odbio:

- Hvala joj, ne znam šta sam joj odgovorio, mislim da sam joj se zahvalio i da sam rekao da ne znam šta da mi ona pomogne, mesec, dva, tri? To nije rešenje, da idem da živim pod kiriju, ne mogu, rekao je za naš portal Osman Seladin.

Za kraj smo pitali Osmana Seladina da li ima još nešto da doda, i da poruči našim čitaocima, a on je rekao da je najbolje da se iz Srbije ode što pre

- Može li neko vama da priđe na ulici i da vam skine košulju i da kaže, to nije vaše? E, pa očigledno da može. Idite odavde, bežite iz Srbije, ovde prava, slobode govora i normalnog života nema, završava svoju ispovest za naš portal Osman Seladin.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)