SRCE MI SE STEGLO, FIZIČKI MI JE BILO MUKA: Gledala sam iseljenje sedmočlane porodice, ne daj bože da doživite to

Kako biste se osećali da vam jedno jutro u porodičnu kuću, koja je vaša generacijama, "svrati" policijska brigada, izvršitelji i rušitelji? Da za dva do tri sata sva vaša imovina bude uništena, a dom sravnjen, kao da nikad nije ni postojao?

Ne daj Bože da ikada osetite i proživite bilo šta slično... Porodica Seladin, na žalost nije bila te sreće da ne proživi ovaj, u najmanju ruku, pakao.

Naša redakcija se trudi da isprati sva dešavanja i da makar malo pomogne ljudima koji su imali tu nesreću da im neko preti iseljenjem i rušenjem njihovog doma.

Zajedno sa Združenom akcijom Krov nad glavom, prisustvovali smo nasilnom iseljenju porodice Seladin.

Podsećamo da je muka ove porodice krenula pre nekoliko godina kada su ih izbirsani iz katastra, iako tu žive od 1982. godine, a kuća postoji od 1934. godine. Osman Seladin, na koga se kuća vodi žalio se svima, pisao je čak i predsedniku Srbije, Aleksandru Vučiću, i svu su mu odgovorili isto: "Nismo u nadležnosti da vam pomognemo".

Iako niko nije bio nadležan da pomogne, izgleda da su se svi udružili i imali nadležnost kada je u pitanju rušenje kuće ove porodice.

Pre nego što je brigada nasilno upala, razgovarala sam sa Osmanom i ostalim ukućanima. Osman mi je pokazao i priložio sva moguća dokumenta, i uporno je ponavljao da ne zna šta više da uradi:

- Nije mi ni do čega, ni ne živi mi se više. Svi smo ovde odrasli, ovo je naša kuća generacijama, i sad hoće da nas izbace, rekao je Osman.

Seladini su i borci za prava ugroženih i nacionalnih manjina, a kako kažu, izgleda da naši zakoni za njih ne važe, s obzirom na to da svi idu protiv zakona, i nelegalno izbacuju porodicu iz kuće.

Da tragedija bude još veća, Seladini imaju bolesnu sestru, koja ima karcinom pankreasa, i koja ne bi trebalo da se pomera iz kreveta, ali izvšitelji su porodici, nakon što su upali u kuću, pružili dve opcije: Iznesite nepokretnu ženu iz kuće, ili rušimo dok je ona u njoj. Zaista velikodušna ponuda.

Dok sam razgovarala sa Osmanom, ispred njegove kuće su bili policajci, Hitna pomoć, izvršitelji, nadležni iz Elektrodistribucije i Vodovoda, a na samom ulazu u dvorište bio je parkiran bager.

Sve se u trenutku činilo mirno i odavalo utisak da će biti u redu, čak je i izvršiteljka posavetovala Osmana da ponovo preda sve papire i žalbe, pa da će slučaj sigurno biti presuđen u njihovu korist.

Da ste samo mogli da vidite nadu i radost koja se pojavila na licima sedmočlane porodice, na trenutak su pomislili da će se njihova mora uspešno završiti. Ali, život u Srbiji, očigledno ne donosi ni tren mira, a ako vam se i učini da vas sreća prati, budite sigurni da će proći mnogo brže nego što je došla.

Kratku, gotovo jezivu tišinu, koja kao da je sama po sebi slutila ono neizbežno, prekinuli su pripadnici policijske brigade, koji su fizički nasrnuli na članove porodice Seladin, kao i svih aktivista Krova nad glavom.

Svi su se borili i trudili da zaustave nasrtljive policajce, i ja sam se pokušala da ih sprečim da upadnu u dom, ali teško da civili, jedan fotograf i novinarka mogu bilo šta da urade protiv brigade koja vas tuče i gura.

Po stranu batine koje smo mogli da dobijemo, i to što sam se uplašila da ću zadobiti nekoliko modrica, sve to prođe, ali trenutak kada su članovi porodice počeli da plaču i preklinju da im ne oduzmu dom... Ludi, srce mi se steglo, kao da mi je neko sedeo na grudima dok sam gledala ovu nepravdu.

Jedan aktivista je prokomentarisao: "Pa da hoćete na ovom mestu i bolnicu da gradite, to se ne radi na ovaj način", i zaista je bio u pravu.

Koja god zgrada, kompleks, bolnica, šta god da se izgradi, shvatate li da sedmočlana porodica zbog toga sada živi na ulici?

Nakon što je kuća osvojena od plavih uniforma, koje bi, jelte trebalo da štite svoj narod, izvršiteljke su obavile svu papirologiju, i sa hitnom službom sredile da se bolesna žena izbaci napolje.

Tada je ponovo počela prava agonija i borba, svi su pokušavali da zaustave izbacivanje bolesne sestre, ali i ovoga puta naravno bezuspešno.

Da ne pominjem da je bolesna žena sve vreme bila sama u kući, bez lekova, bez ikoga da joj pruži čašu vode, jer policija nije dozovljavala najbližima da uđu u svoju kuću.

Čim je nasilan upad izvršen, u kući je isečena struja i isključena voda, a zatim su ima neke stvari izbačene napolje. Naravno da niko nije vodio računa da se nešto ne polomi, da očuva i ono malo imovine koja je ovoj porodici ostala.

Sve vreme su žene plakale, a muškarci su pokušavali da zaustave, borilili su se, gurali i vukli, ali opet bezuspešno. Izgubili su sve...

Kada sam pitala Osmana gde će noćas spavati, rekao je: "Snaći ću se...", ali da li se snašao? Iskreno, sumnjam...

Ubrzo zatim, pokrenuli su bager, i deo kuće je nepovratno uništen.

Ceo incident je privlačio poglede mnogih, komšije su se zaustavljale, svi su gledali, ćutali i jecali, niko nije prišao da pomogne, a i da jeste, šta bi uspeli da promene? Ništa, jedno veliko ništa.

U prenosu uživo na našem portalu i stranici Krova nad glavom, ljudi su komentarisali da je sve velika nepravda, čudili su se i slično, ali sve je ostalo samo na komentarima.

I dok jedna ovakva tragedija u očima drugih bude i prođe, zadrži se u registru kratkoročnog pamćenja, za ovu porodicu se ucrtala za ceo život.

Kada sam stigla svojoj kući neprestano sam osećala gušenje i mučninu, a od preživljenog stresa, sanjala sam kako i moj dom neko otima. Kada sam se probudila nisam osetila olakšanje, jer u ovoj zemlji, ako požele mogu i mene da izbace na ulicu, jer ko bi ih u tome sprečio? Niko.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Sara Belobrković)