PAMTIM KAD SAM KUPOVALA HLEB ISEČEN NA POLA, INFLACIJU I MAMIN OSMEH! Status srpske majka zbog koga ćete pobesneti

Trend kupovine skupih stvari za decu uveliko hara Srbijom.

Original odeća. skupe cucle, aksesoari... roditelji na njih troše basnoslovne sume iako se deca toga neće ni sećati.

Tako je jedna mama iz Srbije odlučila da na Fejsbuku napiše status. Kako danas bebe nose originale patika, osvrnula se na to kad je obula prve patike, Converse, polovne, ali i čemu se sve radovala u detinjstvu.

Status vam prenosimo u celosti:

Roditelji kupe bebi original starke. To je ok, iako beba nema pojma o tome. Čak ih ni ne koristi. Ne gazi ona još uvek. Patike koštaju, možda, 5.000 dinara. Patike će "trajati" mesec, dva.

Svoje prve starke, original, obula sam u trećem razredu Gimnazije, 17 godina. Bile su teget i bile su nečije, pa su postale moje...

Postala sam mama i prirodno, želim svojoj bebi najbolje.

Ali šta je najbolje? Da li su original patikice za nju najbolje?!

Da li su ona kolica u visini brade sa xy dodataka za nju najbolje?!

Markirana garderobica? Igračke po vrtoglavim cenama?

Sumnjam.

Pamtim sneg i kako nas tata umotane u ćebe sankama vozi na kraj sela, kod babe i dede. Brat sedi nazad, ja mlađa napred.

Pamtim vruć, brašnom posut hleb, kupovali smo ga u oronuloj pekari s desne strane ulice kojom smo se vraćali sa stanice, na kojoj smo pod lipama čekali mamu s posla.

Pamtim lutku Vidu, tako sam je zvala, obična lutka sa slepljenom kosom koju nisam mogla da četkam.

Pamtim blato i kako ga mešam u malim posudicama. Postaje ručak.

Pamtim crtanje u velikoj svesci A4, na pravougaonike.

Pamtim miris babinih krpa i dedine priče iz rata.

Pamtim tatino pijanstvo i dan kad je prestao. Pamtim kako je i takav bio najbolji tata. Pamtim kako smo on pripit i ja malena, zajedno zatezali čaršaf na rasklopljenom trosedu. Pamtim kako sam išla s njim na mobe. Donosila svima šta treba.

Pamtim ulice. I igre na ulici. Školicu i lastiš.

Pamtim kupanje dedinog lovačkog psa Done sa babom Ljubicom. Dona je od šampona izgubila njuh.

Pamtim tatinu zabrinutost zbog mamine tromboze. Pamtim mamine suze i mamin smeh.

Pamtim kako u samoposluzi sa 6 godina velikim reckavim nožem sečem hleb na pola, kupujem pavlaku i mleko. Hleb uzimam papirom.

Pamtim dedinu žutu kuću i dvorište i betonski valov u kom baba skuplja kišnicu.

Pamtim kako nas deda leti prska vodom iz creva. Vrištimo i smejemo se i vičemo ”mene deda, menee!!!”

Pamtim Dunav i posekotinu na levom stopalu.

Pamtim jogurt pun površinskih mehurića, paštetu na hlebu i mamu koja je iznad naježene bele butine maže. Jedemo modrih usana, mokri. Prsti su nam smežurani.

Pamtim njihovu prvu svađu.

Pamtim tatu koga boli čir. Pamtim njegove nervoze zbog toga.

Pamtim majstora koji u vreme inflacije saopštava "otiš’o vam grejač!”. A grejač skup ko đavo, para nigde.

Pamtim mamino lice i osetim suze dok me gleda kako primam zlatnu čitalačku značku.

Pamtim osećaje.

Ne sećam se šta sam imala na nogama. Osim zepa u kojima sam se izdizala na prste, glumeći balerinu oko velikog trpezarijskog stola.

Ne sećam se u kakvim kolicama su me gurali, da li su bila udobna, koliko točkova i koje veličine su imala. Ne znam da li su bila nova ili pozajmljena, ni boju im ne pamtim. Pamtim hod tatinih modrih stopala koja nose moja stopala.

Ne sećam se kvaliteta odeće, ni da li je bila skupa. Ne znam da li me je neko zbog toga drugačije gledao. …

Poneka slika…osećaj…poneka slika…osećaj, osećaj, osećaj…tek poneka slika, osećaj…

... ljubav... kroz dodir i reč.

Šta vi mislite o ovome? Pišite nam u komentarima...

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Facebook / NN.)