PRIČAM S FOTOGRAFIJAMA, ZAMIŠLJAM DA SU TU MOJA DECA: Šuhra je izgubila dva sina, SESTRA joj je bila spaljena

- Sve sam ovo ovde klanjala kao ovi ljudi danas. Sve sam preplakala. Eto tako... Bol mi je tu kada ustajem. Bol.. Slike su mi tu poređane "Da li su to moja deca, da li nisu?". Svašta... Bol, bol, bol, tuga. Ne možeš to nikada da zaboraviš! - seća se Šuhra Malić, rođena 1936. godine, prva povratnica u Potočare, nakon tragedije u Srebrenici.

Memorijalni centar u Potočarima, juče je bio ispunjen ljudima, okupljenih sa istim ciljem - da odaju počast žrtvama Srebrenice i prisustvuju sahrani 33 novoidentifikovan žrtve. U masi ljudi pronašli smo Šuhru Malić, kako sedi u kolicima. Najpre se požalila na to kako je pala, te više ne može da hoda ni pomoću štaka, a onda je započela svoju priču, čiji epilog joj i danas nakon 24 godine zadaje bol i tugu i oko koje se i danas vrti ceo njen život.

Šuhra Malić, jedna je od majki Srebrenice, koja je sada već davne - 1995. godine izgubila dva sina. To mozda jeste njen najveći gubitak, ali nije i jedini.

- Kada je kamen temeljac postavljen ovde na ovom mestu, vratila sam se sa mužem, 2001. godine. Pre rata živela sam ovde. Komšije Srbi, nakon našen povratka, koje je moj muž proveo ovde iz Studenca, svi su nam dolazili i čuvali nas. Bili smo dobro. Kada je moj muž umro sigurno njih 30 došlo je na sahranu - mojih komšija Srba - započinje svoju ispovest Šuhra Malić.

Dodaje kako je njen muž odlazio na sahrane, kada bi umro neko od Srba, te kako su se sa Srbima uvek dobro slagali.

S nostalgijom u glasu priča kako je pre rata živela bogat život, kako je imala četiri sina i ćerku, te kako su svi njeni sinovi bili oženjeni, a i ćerka udata. Sad. Sada je sama, a kuća joj je puna fotografija, sa kojim razgovara zamišljajući da su to njena deca.

- Sama sam. Puna mi je kuća fotografija. Kada me novinari pitaju: "Šta će vam tolike fotografije?" Ja im kažem "Ja pričam sa njima". To je moj proizvod, to su moja deca, moja unučad, moja praunučad, snahe, sinovi. To je moje sve - priča Šuhra Malić.

Podršku je dobijala i iz Beograda od "Žena u crnom". Posećivale su je, a i ona njih.

- Žene u crnom sam posećivala u Beogradu, a i one mene ovde dok mi je muž bio živ. Kada sam ukopala dva sina, one su mi dolazile. Dobro je, živi se. Imam svoje komšije Srbe i muslimane. Dolaze, obilaze me, pitaju me: "Zašto sam sama? Zašto ne idem sinu u Sarajevo". A ja, neću da gledam tuđe Sarajevo, hoću da gledam moju zemlju, moje vode. Ove šeide i groblje - iskrena je ova žena.

O IZGUBLJENIM SINOVIMA, SESTRI I MUŽU

Koje vam je najtužnije sećanje?

- Ovo danas, sve sam preplakala. Tužan je svaki dan. Imam bratiće ovde, pa oni dolaze po mene i voze me tamo gde su pokopani moji sinovi, podaleko su. Sedmoro njih sam izgubila u ratu, jednog devera nismo ni pronašli. Njegov sin jedinac, takođe je pokopan gore. On je poginuo od granate.

Vi ste izgubili dva sina?

- Dva sina, tri devera i pet deverića i jetrvu. To je sa muževljeve strane. U Bratuncu u "Vuk Karadžić" školi izgubila sam sestru. Izgorela je, kao i cela grupa žena koje ja ne poznajem. Njene posmrtne ostatke pronašli su na mestu na kome je ležala. Bila je ranjena u nogu. Nađena je posteljina i njene kosti. Njeni posmrtni ostaci pokopani su u Bratuncu.

Kako ste pobegli u to vreme iz Potočara?

- Autobusom. Snaja mi je bila tu sa detetom i ćerka sa dvoje dece. Nisam videla katastrofu, jer su kupili žene i starce u kamione i autobuse da izađu što pre iz Potočara. Otišle smo, tek sutradan smo saznale da su ljudi odvajani, da su pobijeni. Mog muža je jedan iz Studenca Cvijetin Obradović stavio u kamion i rekao šoferu: "Donesi mi napismeno da si ga "proturio" tamo. On je 52-je komšija proveo ovuda. Naser Orić im je dao ultimatum da ih on čuva. Bili su u mojoj avliji. Moj muž ih je proveo. Iza leđa mog muža ostala su dva brata. Tražio je jednog brata, ali su mu rekli evo ti idi ti. Ti si zaslužio. Tako je preživeo. Vratili smo se, a on je potom umro. Operisali su mu srce, ali nije uspeo da preživi.

Znate li kako su ubijeni vaši sinovi?

- Stariji sin, Fuad, ubijen je u Kravici u hangaru. Drugi sin Suad, koji je bio završio fakultet u Subotici - građevinski inženjer, nađen je u Kamenici u masovnoj grobnici. Ali, kako je poginuo to ne znam. Dolazile su mi njegove kolege, cimeri, plačući. Pitali su: "Zar je mogao neko da ubije Makija"? Dolazili su govoreći, takođe, kako se "kuha veliko nevreme" i da treba da bežimo. Moji sinovi su govorili: "Nismo nikome ništa učinili, slažemo se sa svakim" i nisu hteli da odu. Dva sina su mi preživela, a dva su ubijena.

Sećate li se tog bola, kako ste to preživeli?

- Sve sam ovo ovde klanjala kao ovi naši. Sve sam preplakala. Eto tako... Bol mi je tu kada ustajem. Bol.. Slike su mi tu poređane "Da li su to moja deca, da li nisu". Svašta. Bol, bol, bol, tuga. Ne možeš to nikada da zaboraviš!

Da li vam je bilo teško da se vratite u Potočare?

- Nije mi bilo teško. Ne volim ja da gledam tuđu Tuzlu i tuđe Sarajevo. Hoću da gledam moje livade, moje voće, kuće što sam stvorila za moju decu. Moj muž i ja vratili smo se prvi, 2001. godine. Stanovali smo u garaži.

U kakvom stanju ste zatekli kuću kada ste se vratili?

- Granatirane su, spolja i sada se to vidi. Ali, unutra se moglo stanovati. Kada smo se vratili bilo je i vode i struje. Stanovali su tu i ljudi iz Donjeg Vakufa i Sarajeva, fino smo se slagali. Mi nismo hteli da živimo u kućama koje su pripadale našim sinovima, da ne bi bilo kako su svekar i svekrva oteli snajama kuće. Otišli smo da živimo u kuću onog sina koji je živ.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)