PRE DVE GODINE KLEČALA SAM U SREBRENICI I KRAVICI: Uništili su me, a sad shvatam ZAŠTO NISMO MAKLI DALJE OD POČETKA

U Potočarima, kod Srebrenice, danas je održana komemoracija Bošnjacima stradalim pre 24 godine.

Srebrenica danas živi samo zbog - mrtvih.

Čitave porodice danas bazaju među tabutima, žaleći svoje najmilije. Sve vrvi od novinara, poneki političar dolazi da pokupi neki poen, tu su i turisti koji prave selfije.

Sve videh, odlazak u Srebrenicu poslednje tri godine bio je svojevrsna tradicija.

Pre dve godine, na 22. godišnjici ovog događaja, klečala sam srebreničkim žrtvama.

Ovuda su litre krvi prolivene, a nekoliko godina kasnije počelo je huškanje. Dok jedni govore, od tad do sad, da se tamo "ništa nije desilo", i da je sve laž, drugi se peru time da su "Srbi prvi ubijali, pa su onda morali i oni".

Kad se pomene Srebrenica, jedno je sigurno. Hag je doneo presudu da smo zločin počinili, naš narod to i dalje ne priznaje, ali neke zločine tamo ipak ne osporava.

Klečala sam tada u Srebrenici iz bola prema svačijim žrtvama, ali i revolta.

Stavljam ih, iskrena da budem, u isti koš. One koji su je počinili. One koji su je negirali. Oni koji su je relativizovali. Jer, da se razumemo, oni su najveći antisrbi.

Osetila sam veliku mržnju tada. Ne samo zbog onoga što se desilo u Srebrenici. Bila sam ljuta na sve. Na sve ratove koji su se desili zbog onih koji su huškali, puštajući da se nevin narod koji je do juče živeo u slozi, kolje međusobno. Muka mi je od onih koji su zločine opravdavali. U redu je da se sporimo oko toga da nije u pitanju bio genocid, kako oni smatraju. U redu je i da se sporimo oko broja žrtava. Svako se bori za svoje. Ali onaj gadan oseća iz stomaka kreće na svako iniciranje toga da je narod kriv, da su oni ljudi bez duše, da su oni narod koji ima nešto neljudsko u očima, i da je eto zato sasvim ok što smo ih ubijali.

Jer nije.

S tom namerom sam klečala.

A kako sam prošla...

Pisali su mi da sam "degen ustaški", da sam "crna ku*vetina" i da mi treba "je*ati mater", ali i da sam "beda novinarska" koju plaćaju prebogate majke Srebrenice.

Ironija je bila što su to pisali novinarki koja je u datom trenutku imala 400 dinara u novčaniku, i koja se zbog toga debelo zapitala šta mi je to zaboga trebalo u životu.

Da ne detaljišem sa gadostima, ovo su svi komentari koje sam tada dobila...

I sve bi to bilo okej, da sam ja mali izdajica koji je se klanja samo njihovim žrtvama. Normalno da niko nije pročitao da - ja tamo nisam završila.

Klečala sam u Srebrenici - ali to nije sve što sam uradila.

Cela Evropa tada se sjatila u Potočare, a i pre nego što su me "patriote" izvđreale i ispljuvale, kleknula sam i pomolila se i našim žrtvama.

U grlu mi je, dok sam bila u Potočarima, stajala knedla. Dok sam koračala kroz grobove stradalih, kroz više od 8.000 mermernih belih spomenika, kugla je ostala zaglavljena u stomaku. Lice mi je pobelelo, osetila sam se zaista iskreno loše. Loše - jer smo govna. Svi mi zajedno ovde na Balkanu.

Tamo mi je bilo užasno.

A onda sam nastavila dalje do svog najvećeg kraha.

Otišli smo, te 2016. godine, ispred spomenika našim žrtvama, na mestu na kojem su muslimanske snage iz Srebrenice priredile krvavi pir ubivši 49 Srba u mestu Kravica, nije bilo ni kučeta koje bi tu potražilo spas od sunca, a kamoli čoveka.

Cveće, davno tu ostavljeno, već je uvelo i požutelo od žege.

Kleknula sam i u Kravicama jer sam se setila najmlađe Orićeve žrtve Vladimira Gajića, koji je imao samo četiri godine kad je brutalno ubijen.

Klečala sam.

Patila i mrzela u isto vreme.

Sve sam vas mrzela. Neobuzdano i jako. I Srbe, i Hrvate, i Bošnjake, one među vama koji huškaju, koji pitaju "zašto klečiš PRED NJIHOVIMA". Ali ne narod. Ne napaćeni narod koji je ginuo na pravdi Boga, već vas koljače i i izdajnike koji ste huškali i svojom zlobom nas ubijali.

"Zavadi, pa vladaj", na tome ste, govna izdajnička, doktorirali.

To sam napisala tada, a iza toga stojim i danas.

Znaju me kao "onu što je klečala u Srebrenici". Dok mi i danas neki govore da sam hrabra, mnogi me osuđuju. Pljuju, i pljuvaće. Ali, svakog čuda ionako je dva dana dosta.

Nego, kad smo već kod toga, i kod ovog današnjeg čuda, valja samo pomenuti gde smo danas.

U Potočarima je od srpskih političara, opet samo Čedomir Jovanović, koji je mišljenja da treba poviti glavu.

Sergej Trifunović kaže da je srpski narod počinio genocid.

Predsednica vlade Srbije Ana Brnabić izjavila je pre nekoliko dana da nije pozvana u Potočare i da neće ići na obeležavanje godišnjice zločina u Srebrenici i istakla da činjenica da još niko nije odgovarao za napad na predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Potočarima ne šalje dobru poruku.

"Svakako ne daje dobru poruku ni to što je predsednik Aleksandar Vučić, tada kao predsednik vlade, za 20. godišnjicu od ovog užasnog zločina bio u Potočarima, gde je bio napadnut, životno ugoržen, a do dana današnjeg niko nije odgovarao za taj napad. Mislim da ni to nije dobra poruka za regionalnu saradnju", izjavila je premijerka Brnabić, upitana da li će ona ili neko iz državnog vrha Srbije prisustvovati komemoraciji u Potočarima.

Inače, na današnji dan pre četiri godine dogodio se šokantan napad na tadašnjeg predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića u Potočarima kod Srebrenice, gde je otišao da oda poštu žrtvama Srebrenice.

Podsetimo, napad se dogodio u 12.50 časova, u Potočarima kada se dogodio incident u kojem je masa okupljenih probila zaštitnu ogradu i krenula ka tadašnjem premijeru Aleksandru Vučiću i njegovoj pratnji.

I eto s osvrtom na no što smo mi kao Espreso uradili, ali i u kom svetlu je danas održana komemoracija i ko je sve tamo napadan, nije teško izvući zaključak.

Mišljenja sam da nekako nismo mrdnuli s mrtve tačke.

Ganjamo se oko toga ko je kome šta rekao, pamtimo čarke bez ikakvih želja za pomirenjem.

I opet, tražimo razlog za kavgu, a zaboravljamo ono najbitnije.

Žrtve.

Koliko god da je onih čija je krv tekla s druge strane Drine, mi njih ne možemo da vratimo. Možemo samo da naučimo da s tim živimo, da ne dozvolimo bezumlje koje je vladalo, i da upravo zato ne dozvolimo da se u budućnosti to nekada ponovi.

Jer, da se razumemo, od tada smo u dubokim govnima.

Ako ovako nastavimo, bićemo i dalje.

Ne zaboravite to.

Bonus video: