SRBI PLAČU ZA NOTR DAMOM, SKUPLJAJU SE MILIONI EVRA: Kad je izgorela NAŠA SVETINJA 80 godina starija, SVI SU ĆUTALI

Našu veliku svetinju, crkvu Bogorodice Ljeviške, koja se nalazi u Prizrenu, Albanci su spalili do temelja tokom martovskog pogroma 2004. godine.

Poslednjih dana stalno se govori o požaru u Notr Damu, a mnogi su našli za shodno da taj slučaj poistovete sa srpskom svetinjom koja je zapaljena.

Nju je navodno tada čuvao jedan Francuz.

I dok se širom sveta milioneri razmeću ko će koliko dati za obnovu Notr Dama, Srbija ima šta da kaže. Kad smo mi doživeli jednu takvu tragediju, Zapad je na to ćutao.

Mnogi su se setili toga da je naša spaljena svetinja starija od Notr Dama.

Gradnja crkve Bogorodice Ljeviške je završena 1307. godine, a izgrađena je po nalogu kralja Milutina Nemanjića.

To znači da je ova srpska svetinja čak 38 godina starija od Notr Dama, koji je teško oštećen u požaru pre dva dana. Izgradnja Notr Dama je počela 1163, ali je katedrala završena 1345. godine.

Ovako je ona gorela 2004. godine.

Iza vatre koju su Albanci zapalili, ostalo je malo toga...

I dok ceo svet plače za krunom Pariza, kako nazivaju Notr Dam, niko osim samih Srba nije ni suzu pustio za Svetom Bogorodicom Ljeviškom, koja je gorela dok su se Albanci divljački radovali nad zgarištima srpskih svetinja.

Prošle godine, ekipa Espresa bila je u crkvi Bogorodice Ljeviške prošle godine.

Kako je ogromna lova u opticaju za izgradnju Notr Dama, samo da podsetimo da osim što osim Srba niko plakao nije za Ljeviškom, tako je malo novca dato za njenu obnovu, a mnogo toga i proćerdano.

U njeno loše stanje mogli smo da se uverimo prošle godine.

Da bi bila sačuvana od novih napada neprijatelja opasana je bodljikavom žicom.

Spolja deluje kao da je udare ponela sroički.

Ipak, već s ulaskom na kapiju pogled na ovu građevinu boli.

Ona i dalje pokazuje koliko je patila vekovima unazad.

Sa ulaskom u crkvu, zapuhnula nas je mešavina mirisa buđi i gareža još od te 2004- te godine koji, kako kažu malobrojni Srbi kažu nije saniran jer su neki od donacija za njenu obnovu stavljali novac u džep, ali i zato jer se za srpske svetinje na Kosovu mnogi ne interesuju.

Zidovi oprljani garežom nemi su podsetnih agresije albanskog življa te bolne 2004. godine.

Od poslednjeg stravičnog nasilja koje je preživela ova crkva prošlo je 15 godina. U crkvu vernici mogu ući tek kad je sveštenik tu da je otključa, a nju od potencijalnih napada danas čuva samo jedan vojnik KFOR-a, bodljikava žica i vučjak u dvorištu crkve.

Ona takva, mahom prazna, podseća nas da niti smo mi u nju dovoljno uložili, niti su druge zemlje nama pomogle dovoljno, pa je zato i zakatančena.

Opšte je slavlje kad se ovde jednom u pet godina neko venča, krsti...

Jer do tada...ona samuje, sve dok neki zalutali pravoslavni vernik dođe da se u njoj pomoli.

Inače, asovni napadi i razaranja tada su se dogodili i u Peći, Uroševcu, Đakovici i mnogim drugim mestima širom pokrajine.

Kancelarija za KiM finansijski ranijih godina pomogla je obnovu mnogih oštećenih i uništenih objekata: Bogoslovije u Prizrenu, Crkve Sv. Save u južnoj Mitrovici, manastira Svetih arhangela, Hrama Svetog cara Uroša u Uroševcu, Crkve Sv. Nikole u Prištini, Crkve Svetih vrača u Prizrenu...

Ipak, da li je to dovoljno?

Šta vi mislite o ovome? Pišite nam u komentarima.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)