PITALI SU IMAM LI DOZVOLU, REKAO SAM KO GOD BUDE SMARAO PLJUNUĆU GA: Ovo je muralista koji je Šapcu poklonio Šabana

Ekipa portala Espreso.co.rs uputila se u Šabac, kako bi napravila priču o grafitu koji je oslikan u čast kralja narodne muzike Šabana Šaulića, ali i pronašla muralistu koji je ovom gradu priredio jednu lepu uspomenu na jednu od najvećih muzičkih legendi na ovim prostorima.

Šaban Šaulić poginuo je u saobraćajnoj nesreći kod Bilefelda, na putu ka Dortmundu, u nedelju kad se vraćao sa nastupa iz Nemačke. Vozač Mazde 6 udario je u Seat Ibicu u kojoj su bili Šaulić, njegov kum Slobodan Stojadinović i muzičar Mirsad Kerić, koji je takođe stradao u udesu. Šaulić je prebačen u bolnicu, ali je na žalost podlegao povredama. Utvrđeno je da je 34-godišnjak, koji je upravljao Mazdom, bio pijan i bez vozačke dozvole.

Ova jeziva vest odjeknula je munjevito i celu Srbiju i region ostavila u neverici. Ubrzo je i potvrđeno: ostali smo bez kralja narodne muzike. Ipak, njegove pesme uvek će se pamtiti. Njegovi voljeni sugrađani, na koje je uvek bio ponosan, teško su podneli ovu vest, a po ulicama Šapca, Šaban je već danima tema broj jedan. Jedan Šapčanin je našao verovatno najlepši način da se oprosti Šabana Šaulića.

Mladi talentovani umetnik i muralista Đurađ Stevanović bavi se ovim poslom već 18 godina.

Šaban je poginuo u nedelju, a grafit je osvanuo već u ponedeljak. MI smo Šabac posetili u utorak, a Đurađa smo zatekli upravo tu, kod stadiona FK Borac, kad ga je pravo završavao.

Još pet-šest momaka bilo je uz Đurađa, i oni su mu bili podrška dva dana koliko se mural radio, a mi smo ih za trenutak prekinuli iz radne atmosfere i zamolili Đurađa da malo s njim popričamo, što je on ljubazno prihvatio.

Da li te neko angažovao ili si sam ovo smislio?

- Ne, ideja je moja. Ovo je moj poklon i omaž Šabanu.

Nešto ne deluješ kao lik koji sluša narodnu muziku. Ti si poštovalac Šabanovog lika i dela ili je motiv bio nešto drugo?

- To je tačno, ne slušam uopšte tu muziku. A s druge strane, veliki sam poštovalac njegovog lika i dela. I kao sve nas, i mene neke pesme pogode, znaju da me baš ubace u emociju.

Koja je Šabanova pesma koja te baš pogodi?

- Razmišljao sam o tom pitanju i pokušavao da se pripremim na taj odgovor, jer sam pretpostavio da bi neko od novinara mogao da postavi takvo pitanje, ali jednostavno stvarno ne mogu da izdvojim jednu pesmu. Toliko ih ima.

Pa ti izdvoj onda više njih...

- Pa možda - "Dva galeba", možda "Žal"... mnoge, baš mnoge. "Dođi da ostarimo zajedno", za nju sam se možda i prvu vezao još kao klinac. Ne znam zašto... Moj kolega i ja smo uvek nešto voleli da patimo za ženama. Tako da stvarno ne mogu da izdvojim jednu.

Da li si nekad imao prilike da upoznaš Šabana lično?

- Nisam ga upoznao. Valjda se nismo kretali po istim krugovima. Dosta ljudi znam iz tog sveta i s muzičke scene, ali eto njega na žalost nikad nisam imao prilike da sretnem. Ja se obično krećem po festivalima, radim žurke više iz neke andergraund priče, i to je neki moj krug. E sad - Šaban je Šaban. Od svih nekako, on mi je baš legenda. Izgleda nedodirljiv. Imao sam priliku Džeja da upoznam jedino iz te sfere.

Kako si odlučio da baš na ovom mestu oslikaš ovaj mural?

- Znaš kako, javni je zid, nalazi se u njegovom kraju, a i to je klub za koji je on igrao - FK Borac. To je njegov matični klub, iz kog je on potekao, pa eto logike.

Vidimo da ljudi mahom staju kolima, srdačno te pozdravljaju rečima "Svaka ti čast". Kakve su generalno reakcije ljudi na ovo što radiš?

- Da, staju, ljudi, prilaze, zaplaču. Neki ljudi baš onako emotivno doživljavaju sve to. Ljudi su ovde baš teško podneli njegov odlazak, to moram da primetim. I tačno je da on nije bio u Šapcu duže vreme, ali je bio veliki Šapčanin. Ja sam Šapčanin, i gde god da odeš i kažeš da si iz Šapca, svi znaju za vašar i za Šabana. Mislim da je on jedna od prvih asocijacija za grad. I stvarno je kralj. I znaš, svuda imaš jednog malog Šabana. Kao što u fudbalu imaš uvek malog Ronalda, tako i u muzici imaš nekog malog Šabana.

Kad završavaš ovaj mural? On sad već izgleda kao da je skoro gotov...

- Pa privodim kraju, da. Hoću da mu doradim ovu loptu s desne strane, i još malo pozadinu, razmišljam o kruni. Krunu sam razmišljao čak da napravim, pa da je gore dodam, ali neće biti izvodljivo i mislim da će brzo dobiti noge, zato što ne znam kako bih je fiksirao. Tako da ću je negde ubaciti kao motiv.

Je l te kontaktirao neko od Šabanove porodice?

- Juče je bila njegova rođaka jedna, danas je bila njegova unuka. Ona je baš plakala, dolazila je i njena majka. E sad, ne znam koje je to srodstvo, ne znam, nisam ulazio u porodično stablo, ali neka familija njegova jeste bila.

I kako su reagovali?

- Pa unuka je plakala, a njena majka nije mogla ni da priđe zidu. Mislim, bila je baš potresena. Mi sad možemo da doživljavamo ovo sve kao gubitak, jednog velikog muzičkog velikana, ali ovo su ljudi koji su ipak njegova krv i porodica i koji prolaze jednu drugačiju i daleko intimniju i jaču emociju. Posebno sve to tako kad se desi iznenada, znamo da to baš nikad nije lako. Tako da - jeste bila je porodica, ali je dosta i komšija bilo... i oni su reagovali sjajno.

Kako se ti osećaš zbog ovog murala sad kad je gotovo završen, i kako se osećaš zbog pozitivnih reakcija ljudi?

- Nisam ni sumnjao u to. Ja znam kakvi su naši ljudi, koliko su srdačni i topli, ne mogu da kažem da me je to mnogo iznenadilo. Iskreno, nisam očekivao da ću videti toliko emocije. A ja se osećam pomalo tužno, a pomalo i dobro jer mislim da sam uradio pravu stvar. I jako mi je drago što sam sve to izveo na jedan veseo način. Jer proći će vreme, proći će i ta neka žal, rad će ostati, i nisam želeo da to bude nešto mračno, morbidno ili depresivno. Pre svega Šabanove pesme će ostati, a muzika kao muzika je uvek jedna lepa emocija, tako da sam hteo da i mural bude u tom duhu.

Jesi imao frku da ne omašiš ipak, dok si radio? Da ispadne nešto što nisi hteo...

- Pa dobro nisam imao neke velike zebnje, ali u nekim momentima jesam strahovao pomalo kao - da li će ispasti, onako kako treba. Jer jako je teško preneti emociju ili nečiji karakter na ovaj način. I jako mi je veliki izazov bio da mu te oči budu zaista vedre, žive i nasmejane, a opet sam se trudio i da ne bude to previše živahno, da ne naginje kiču. Tako da bio je izazov, nije da nije. Malo je i nezgodno kad su ljudi okolo, pa milion pitanja, pa malo to sve i dekoncentriše, ali s druge strane donose i tu emociju. Pomoću njih sam i uspeo da je prenesem. Da sam sam sa slikom bio nikada ne bih uspeo to.

Jesi li imao možda nekih neprijatnih situacija?

- Pa nisam, šta više... možda ne bi trebalo sad ovako da pričam, ali kad sam kretao, sreo sam jednog drugara, i on me pita - pa jel imaš dozvolu? Ja kažem - nemam, i pita on - pa šta ćeš ako neko krene da te smara i da ti preti, pa reko - pljunuću ga. Nisam razmišljao dve sekunde oko toga, ali nisam ni imao nekih neprijatnih situacija, eventualno danas je bio jedan čovek sa lokalne televizije, i napravili su neku kratku reportažu i to je nekom liku smetalo pa je lego na sirenu, zato što smo morali da zauzmemo deo ulice da bi kadar bio dobar. To je jedina možda neprijatna situacija ali Bože moj, ovime se bavim jako dugo. I imao sam daleko neprijatnijih situacija.

A šta je bila najneprijatnija situacija koju si imao inače tokom karijere?

- Pa mislim da je potezanje pištolja bila definitivno najneprijatnija situacija koju sam imao.

Zašto su potezali pištolj?

- Pa, zato što sam šarao po zgradi. Mislim, to je jedan stariji čovek, u penziji. Radili smo nekog psa i drugar je radio neki dizajn u bojama, i to je jedan od onih matoraca što buši deci lopte, tako da eto, prosto se desilo da je neki bivši policijski činovnik, pa je imao oružje pri sebi pa je pretio njim, ali sve se to završilo tako što nismo obraćali previše pažnje na čoveka u pokušaju da bude bitan, jer nam je jednostavno bio potpuno nebitan.

Rekao si da je ovo tvoj poklon gradu, koliko te je koštao ovako jedan poklon?

- Pedesetak evra, nije mnogo.

Kako je izgledao grafit dok su radovi bili u toku, pogledajte u videu:

Bonus video