POTRESNA ISPOVEST ŠABANOVE UNUKE ELE: Evo šta se dešavalo PET DANA PRED NJEGOVU SMRT i kako je PREDOSETIO nesreću!

Momenat kada je Šapcom odjeknula vest da je njihov voljeni sugrađanin, legendarni Šaban Šaulić, kralj narodne muzike, i njihov najveći ponos preminuo od posledica jezive saobraćajne nesreće, jedan je od najtužnijih u istoriji ovog grada, pričaju nam Šapčani.

Ceo grad odiše nekom neopisivom tugom, a neretko se mogu čuti i jecaji prolaznika, posebno onih koji prođu pored murala koji je oslikan velikoj muzičkoj legendi u čast.

Ekipa Espresa uputila se u Šabac, u želji da ovekoveči grafit koji je poznati umetnik Đurađ Stevanović već polako privodio kraju. Scena koju smo tamo međutim zatekli je, malo je reći - potresna. Oko murala osim Đurađa, bila je okupljena i ekipa iz kraja, koja je pružala podršku mladom umetniku, a naš pogled zaustavio se na jednoj devojci kojoj su oči bile pune suza. Zurila je u grafit na zidu, nema i potpuno praznog pogleda. Nečeg bolnog je bilo u toj njenoj tišini.

"To vam je Šabanova unuka Ela. Njenoj majci je Šaban ujak, a njena baba Sarajka je Šabanova rođena sestra. Šaban ima dve sestre - Sarajku i Desu. Stoji ona ovde već neko vreme. Do malopre je baš plakala, i evo sada samo zuri u mural, ne trepće", objasnio nam je jedan momak koji se tu našao.

Imali smo neopisivu potrebu da devojku zagrlimo, i kažemo joj bilo kakve reči utehe, ako takvih reči uopšte ima, a izgleda da je i njoj to bilo potrebno. Sa suzama u očima, Ela je prihvatila zagrljaj, a onda prihvatila i naše najdublje saučešće. Taj prazan pogled koji se gubio u daljini, nije dozvoljavao da nastavimo bilo kakav razgovor, ali je Ela krenula sama da govori... i dalje u neverici, prisetila se poslednjeg trenutka provedenog sa svojim dedom Šabanom, a njene reči iz te praznine, prosto kao da je izgovarao neko drugi. Tekle su same:

"Jednostavno ne mogu da poverujem... Ja sam bila u Beču na njegovom nastupu pre samo dve nedelje. Još uvej je živ svaki dodir i svaka slika, i svaki njegov osmeh, i svaka reč... Ja sam sigurna da je on predosetio svoju smrt. Ja to znam. Videla sam mu to tada u očima" - priča dvadesetogodišnja Ela, Šabanova unuka i nastavlja, a mi samo nemo slušamo:

"Sada znam da se taj Beč u koji sam otišla jer sam imala raspust od škole, nije desio slučajno... ja sam morala da odem tamo, da bih ga videla još jednom, tada zadnji put. Ne mogu da zaboravim kad je počeo nastup koliko je sa bine gledao samo u mene i mog brata, sa nekom tugom i setom u očima. Čudan je bio u toj meri, da sam se, sećam se, u trenutku zabrinula. Pre nastupa smo se onako lepo ispričali, i sećam se kaže mi - Mršo moja, mršo, tako me je zvao - a, jel ti stoji škola na mestu? Reko na mestu je, kako mora. Kaže on - pa dobro, šta da radiš. Ajde dođi ovamo da se slikamo ti i ja, neću ovde pred masom, onda imam onaj moj glupi kez, veštački. I tu sam se nasmejala. Uvek je znao da me nasmeje, i toliko smo se izgrlili, baš ono - kao da je zadnje. I žurio je tada se vrati sa tog nastupa kući. Sećam se rekao je - samo da što pre odem da vidim moje", prisetila se Ela poslednjeg razgovora.

"Tako je bilo i sada na poslednjem nastupu. Sanela se čula pet dana pre nesreće sa njim i vodili su jedan jako dugačak razgovor. I ona je sama rekla da je i njoj to bilo jako čudno. Kao da se gasio, iz nepoznatih razloga. Bio je nekako tužan, i kao da se tim razgovorom tada i od nje pozdravio. Bio je to oproštaj. Znao je... predosetio je. Jednostavno - svi smo ubeđeni da je on nekako svoju smrt predosetio. Kada je sa Sanelom poslednji put razgovarao, rekao joj je - Ma žurim da se vratim, samo želim da se vratim svojoj kući, da budem sa mojom porodicom" - priča Ela, drhtavim glasom, uspevajući nekako da zadrži suze, a sećanja joj samo naviru. Da je Šaban predosetio da će nešto da mu se desi nisu ustanovile samo ona i Sanela.

"Taj momenat me proganja, to kako se ponašao poslednje dve nedelje života. To nas sve proganja. Moja baba je bila za Božić kod njega, i kaže boleo ga je stomak mnogo, išao je svaki čas u wc. Samo je tako ležao i gledao u nju, i njoj je non stop samo ta slika u glavi. Samo je tako gledao u nju, i baba ga je pitala, jel ti treba što god, on je rekao - ne, ne treba mi ništa, ja sam dobro. I to je bilo poslednje što ona zna, kad su se videli za Božić i za slavu", priča Ela plačnim glasom.

" Mi nismo išli tamo u kuću. Moja baba je sa njima. Ona inače čuva Sanelinu i Batinu ćerku Unu. I kad se dogodila nesreća, babi prvo nisu smeli da kažu uopšte da ga više nema. Rekli su joj za nesreću, jer je počelo da izlazi po portalima, i krenula je vest jako brzo da se širi, ali kad je umro u bolnici, od babe su to prvo krili. Onda se proširila vest da je otišao, i kad je to došlo do babe, bukvalno samo što se nije onesvestila. Sanela joj je rekla onda - ma nije bre ništa tetka, lažu! Nije istina. Živ je tata. Polako, šta ti je. Morala je to da joj kaže, a i ona je bila van sebe. Plašili su se da će da je strefi srce i hteli su da je nekako pripreme. Tako da su joj prvo dali tablete, i to baš veliku dozu. Ja sam već znala. Kad su mi rekli, bacila sam se na pod i toliko sam vrištala i zapomagala. Baba je rekla - lažete me da je živ, i kad su joj napokon rekli istinu - ona nije mogla sebi da dođe prvo od šoka, a onda se savijala i vrištala...Ma strašno je... svi su na tabletama...i Ilda i Sanela i Goca, i babe, i svi...", neutešna je Ela dok stoji ispred murala potpuno bleda i isrpljena od tuge...

Nastavak ispovesti Šabanove unuke Ele, pročitajte uskoro samo na portalu Espreso.co.rs

Bonus video

(Espreso.co.rs)