RAK JE BOLEST KOJA VAS VOZI OD VRHA DO DNA: Opaki protivnik u utakmici života uzeo mi je majku I NAUČIO ME LEKCIJU

Februar 2017. godine. Da budem preciznija, 17. februar. Tada sam mislila, da mi je to najgori dan u životu, a onda sam 1. jula 2018. godine, saznala da ima i gorih.

Moja mama je imala 66 godina kada je saznala da je bolesna. Tačnije, 3 meseca nisu moglu da utvrde dijagnozu. Međutim, kako mi je kasnije ispričala, ona je posle prvog rendgena znala o čemu se radi.

Sve je počelo s bolom u određenom delu (sredini) leđa, blagom temperaturom koja se pojavljivala s vremena na vreme i gubitkom apetita. Posebna je ta veza majke i ćerke, pogotovo kada vam neko posveti 23 godine svog života, jer vas je dobio u 43-oj, nakon tragedije posle koje se mislilo da više nikada neće postojati razlog za sreću. Baš zbog te veze, tog dana, kada sam mamu nagovorila da ode kod lekara (iako je svake godine, kao srčani bolesnik išla na rednovne kontrole), sedela sam kući i plakala kao kiša. A otišla je samo zbog bola u leđima.

Intuicija, zbog koje sebe ponekad mrzim, govorila mi je da moja mama nije dobro. Kada sam je nakon pregleda videla na vratima, njen namešten osmeh, samo je to potvrdio. Na rendgenu su videli senku na plućima i zakazali joj skener, kako bi se utvrdilo o čemu se tačno radi. Na uputu je pisalo - HITNO.

Skener je potvrdio sumnje s rendgena, a onda joj je zakazana prva biopsija. Ta biopsija se radi tako što se neka cevčica zavuče do pluća, kako bi se uzeo uzorak. Tako je to ona meni objasnila. Međutim, nikada mi nije dala da idem s njom kod lekara. Rekla je samo da će mi o svemu pričati bez laži i uvijanja.

Ta prva biopsija pokazala je negativan rezultat. Tačnije - nije bilo ćelija raka. Mislim da sam tada prvi put osetila šta znači kada neko kaže "mogao bih da poletim od sreće". Ipak, lekari su i dalje sumnjali, pa su joj zakazali i drugu biopsiju, jer je tumor bio na nezgodnom mestu. Kako su je drugi put samo namučili, bez konačne dijagnoze, došao je red i na treću, nakon koje je postavljena konačna dijagnoza - karcinom pluća, treći stadijum.

Uvek mislite da se to dešava nekom drugom, da će to vas zaobići, da to ne može da se desi mojoj mami nakon svega što je preživela, jer ona zaslužuje da bude srećna. Ne dobija se to po sreći, niti zasluzi, već očigledno lutriji u kojoj smo svi loptice sa istom šansom za "dobitak".

Inače, nisam vam rekla da je moja mama bila jaka žena, koju ste retko mogli da vidite u suzama. Tako mi je i tog dana kada sam došla s posla, potpuno smireno rekla od čega boluje. Besmisleno je pričati kako sam se tada osećala. Da budem potpuno iskrena, toliko me je bolelo, čak i fizički, da mislim da sam možda čak i vrištala, ali mi je taj dan samo delimično ostao u sećanju. Zbog mojih suza je i ona počela da plače. Kao i tata.

Rekla mi je da nema nameru da me ostavi i da ćemo se boriti svi zajedno. Da ništa na ovom svetu ne može da je uništi, osim toga da mene gleda nesrećnu. Tada sam rešila - više nikad me neće videti kako plačem, osim od sreće.

Prvu hemioterapiju mama je primila u junu. Nakon toga su ona i tata otišli na planinu u vikendicu, kako bi što više vremena provodila na svežem vazduhu. Osim lečenja u državnoj bolnici, probali smo i neke od vidova alternativnog lečenja koji nam se nisu činili kao prevara. Da li su joj pomogli ili odmogli, ne znam, a isto tako nije na meni da savetujem ljude šta da rade, jer znam šta znači kad se hvatate za svaku slamku.

Rekli su joj da joj neće opasti kosa, čega sam se da budem iskrena pribojavala, jer to je jedini očigledan znak bolesti, koji povezuje sve njih koji vode istu borbu.

Desetak dana pre povratka u Beograd, na drugu hemioterapiju, pozvala me je i rekla:

"E sine znaš, nešto mi se malo proredila kosa, pa me je nerviralo to tako. Skratila sam je i kupila periku, da se ne iznenadiš kad me budeš videla."

Dva sata pre njenog povratka u Beograd, sedela sam u svojoj sobi i zurila u jednu tačku, pripremajući se da je vidim u tom "novom" izdanju. Ona je u stan ušla nasmejana, zezajući se "Jel' da da mi je dobar friz?".

Bile smo same tih nekoliko dana u Beogradu. Pile smo kafu na terasi, gledale TV, smejale se, pričale, pravile planove. Iskreno, bile smo jako srećne.

Usledile su još dve hemioterapije, a onda su se početkom septembra mama i tata, nakon leta provedenog na planini, vratili u Beograd. Tada je bio zakazan i skener, kako bi pokazao uticaj hemioterapije na širenje bolesti. Svako iščekivanje rezultata, bilo da se radi o vađenju krvi ili skeneru, proces je tokom koga se stalno osećate kao da imate neki grč u stomaku. Ja tih dana jednostavno nisam funkcionisala, osim pred njom, kako ne bi videla kako se zapravo osećam.

Rezultati tog prvog skenera nakon uspostavljanja dijagnoze, bili su ohrabrujući. Bolest se sa svih strana smanjila za po nekoliko milimetara. Koliko sam je samo grlila i ljubila, ponosna što se tako lavovski bori s tim "gadom".

Usledio je miran, mogu slobodno da kažem, čak i lep period. Redovne hemioterapije na tri do četiri nedelje, apetit joj se povratio, bila je raspoložena, s posla sam trčala kući kako bih što više vremena provodila s njom.... Garantujem vam, da je bez obzira na sve, u tim trenucima moja mama bila srećna. Ona je znala šta je čeka kroz najviše godinu, ali se borila kao lav i naučila mene, preosetljivu, premotivnu, da se i sama borim bez suza, drame i crnih misli.

Kako sam nekoliko meseci pre toga počela da se bavim novinarstvom, čitala sam joj svoje tekstove, pričala dogodovštine s posla, a ona je bila ponosna i zadovoljna. Verovatno i spokojna, jer je smatrala da sam na pravom putu, u svakom smislu. To su za roditelje valjda i najveće pobede, da su im deca dobro.

Ipak, bilo je noći kada sam se budila okupana znojem i trčala u sobu da čujem diše li. Onda bih se mirna vratila u krevet i zaspala srećna jer znam da je tu.

Taj miran period trajao je sve do decembra, kada su joj zbog prezasićenosti organizma hemioterapijama, rekli da će neko vreme napraviti pauzu s lečenjem. Maramu je uskoro zamenila kratka, neobično crna kosa za te godine, potpuno kovrdžava. Dok sam ja mislila da sve i dalje ide na bolje, stigli su rezultati skenera na kojima se videlo da se bolest proširila, tj. da se pojavilo više manjih tumora na istom plućnom krilu. Ja sam za to saznala tek mesec, dva nakon prvog jula.

Dok se odmarala od lečenja planirali smo da leto provedemo u vikendici na planini. Mama i tata bi otišli već u junu, a ja bih im se pridružila u julu kada uzmem odmor.

U martu smo obeležili moj rođendan, a ja sam bila toliko srećna što smo zajedno pravile tortu, što je upoznala neke moje nove prijatelje s posla, što se smejala i družila s nama. Iskreno vam kažem, ja sam bila zaista, istinski i poptuno srećna što svakog dana mogu s njom da popijem kafu, da diskutujem o kjnizi koju mi je prporučila ili da se smejem s njom glupostima koje gledamo u rijalitijima. Uživala sam u svim tim sitnim, naizgled bezazlenim stvarima. O bolesti nismo pričali, osim o skeneru koji je bio zakazan za maj.

Skener je pokazao iste rezultate, bolest je ostala u okviru prethodnih dimenzija. To su bile lepe vesti, s tim što ja nisam znala, da je ona postojala i na drugim delovima tog plućnog krila. Hemioterapije su opet odložili, jer je krvna slike, bez obzira na litre zdravih sokova i vitamina i dalje bila loša.

Onda je, negde krajem maja, mama izgubila glas. Mogla je da govori, ali sasvim tiho. Usledile su i transfuzije, kako bi joj se popravila krvna slika. Njena slabost bila je sve vidljivija.

Kako sam još u februaru uplatila more, jer su moji insistirali da idem negde u inostranstvo da se odmorim, u junu je došlo vreme za polazak. Već u aprilu sam počela da se premišljam, ali mama i tata nisu hteli ni da čuju, insistirali su da idem na more. Let sam imala u sredu uveče. U subotu ujutru u 7 sati, 3 dana pred polazak na more, pozvao me je tata i kroz suze rekao da dođem kući.

Mama je umrla prvog jula, dve nedelje nakon tog poziva. Od subote pa sve do te nedelje popodne, tata i ja se nismo odvajali od nje. Ona me je, u trenucima kada je bila svesna, držala za ruku, a ja sam s nadom do poslednjeg dana, ipak osećala kako mi nešto iz te ruke uzima osobu koju najviše volim.

Danas, punih sedam meseci kasnije, ja sam samo jedna u nizu osoba kojoj je rak oduzeo majku, oca, brata, dete, muža, prijatelja....

Ne prođe ni dan da ne pomislim na nju i na to koliko mi nedostaje. Ne živim više u stanu u kome sam s njom provela najlepše i najteže dane. I dalje radim i živim svoj život, iako više ništa nije isto. Ipak, obećala sam joj da ću opet biti srećna i to je ono što me natera Da svakog jutra ustanem iz kreveta i počnem novi dan.

Svi vi koji imate nekoga ko "igra" istu životnu utakmicu, učinite ga srećnim, kakav god rezultat bio. Protivnik je opak i s njim se nikad ne zna na čemu ste, ali ne dozvolite mu da vam oduzme i te dane koji su mogli da budu neki od najlepših.

Danas se u obeležava Svetski dan borbe protiv raka. U Srbiji svake godine dijagnozu ove bolesti dobije 36.000 ljudi, a bitku s njom izgubi čak 20.000 ljudi. Kada se uzme u obzir broj stanovnika i broj obolelih, Srbija i nije u nezavidnom položaju prema broju oboljenja. Ona je po broju obolelih na 12 mestu. Ipak, stopa smrtnosti od ove bolesti je najstrašnija. Po njoj smo drugi u Evropi.

Zbog toga, ne dozvolite da uludo izgubite ni jedan jedini dan, sat, ni minut. Bilo da ste bolesni, ili podrška nekome ko boluje.

(B.K.)