NAJVIŠE MU NEDOSTAJE SARMA: Ilija je ČUDO OD DETETA koje je iz Niša otišlo u KINU DA USPE! IMAO JE STRAVIČNU PONUDU

Ilija Fonlamov Francisković (22) student medicine iz Niša, koji sada živi na Dalekom istoku kaže kako je život u Kini jedna od najboljih stvari koje su mu se desile u životu.

Naime, iako je u Nišu važio za "čudo od deteta", on je odlučio da svoju sreću potraži "preko", u daleku Kinu gde ga već sada svi obožavaju. On se nije plašio promene, već je odlučno i hrabro otišao da istraži neki novi "svet".

Kada je tokom juna saznao za za kinesku korporaciju odeće i tekstila Eptison, koja je tražila dizajnera, umetnika i ilustratora za kolekcije namenjene tržištu SAD, Australije, Japana, Ilija je aplicirao tako što je uradio nekoliko ilustracija sa idejom kako doživljava celokupan projekat.

Ubrzo mu je stiglo pitanje, "Da li postoji mogućnost da sve to realizuje u Kini u punom ranom odnosu". Njegov odgovor je bio kratak. Rekao je "DA".

U celu priču sam se upustio sasvim sam, a što se tiče bojazni, nije ih bilo, bar ne onih koje se odnose na sam put, na promenu, na te silne kilometre, koji su, čini se, bili impozantniji mojim prijateljima i porodici, no meni samom. Ipak, postojala je određena doza neizvesnosti kako će celokupan proces rada izgledati, ipak je i pitanju ozbiljan radni zadatak, ali i to sam brzo prevazišao, priča Ilija za Espreso.

Ovaj momak se ne pribojava promena, naprotiv, on ih konstantno stvara. Iako mu ovo nije prvi put da se nalazi duže vreme van Srbije, Kina je za njega bila prava nepoznanica, što geografski što po mentalitetu.

Osoba sam koja se ne pribojava promena, naprotiv, ne volim sve ono što stoji naspram istih. Ovo pak nije prvi put da sam duže vreme van Srbije, iza mene su srednjoškolske razmene u Francuskoj, te u Austriji, a sve to iziskivalo je daljinu između mene i meni dragih ljudi, a i sama moja porodica je rasuta po zemljama negdašnje Jugoslavije i šire, tako da su mi putovanja, gotovo, u genima, a i ispunjavaju me na jedan specifičan način. Ipak, Kina je, koliko god bila daleka geografski, premda će sada to neobično, a mnogima, čak i iz moje okoline, zvučati neverovatno, meni najbliža u svim ostalim aspektima, objašnjava Ilija.

Iako su kultura, hrana, klima i jezik skroz drugačiji od našeg, Ilija kaže da Kina ima dosta zajedničkih "crta" sa Srbijom. Ovaj momak ističe kako mu je najfascinantnije to što je ovaj narod skroman, ažuran, a osmesi na ljudima i neobična svedenost čak i kod imućniji ga impresionira najviše od svega.

Sve to mu je donekle pomoglo da se vrlo brzo oseti kao "kod kuće" i pronađe svoje mesto, a zatim i prijatelje, kako Kineze, tako strance koji ovde rade.

Prva dva meseca sam proveo radeći na ilustracijama i crtežima, koji su, slobodno mogu reći, provokativni, i koji predstavljaju formu za sebe. U pitanju je ciklus odrađen ugljem i tušem, i koji će, po zamisli saradnika, pronaći svoje kupce u inostranstvu. A, verujem da bi kod nas izazvale lavinu komentara uz stanovište da su "više nego slobodne i jako provokativne". Nakon toga sam počeo da se bavim i modnim kombinacijama gde nema ilustracija, što će nakon izvesnog vremena takođe biti deo mog angažovanja. Ipak, kako sama moda nije bila deo mog interesovanja, ovde ostaje dosta prostora za usavršavanje. Ipak, dopada mi se neverovatna fleksibilnost ljudi, što omogućava kombinovanje znanja, umeća, sugestija i rada kako bi se dobilo ono najbolje. Moj je utisak da je to zakonitost na kojoj se bazira čitav progres Kine, objašnjva Ilija koji je i više nego zadovoljan poslom kojim se trenutno bavi.

On se u Kini nije susreo sa predrasudama, naprotiv. Objašnjava, kako su stranci u Kini još uvek "egzotična i, u najmanju ruku, interesantna pojava." Ističe kako su deca u toj zemlji pod posebnim utiskom jer se ne stide da priđu i da se obrate strancima na engleskom.

Podelio je sa nama kako je deci u Kini posebno interesantna njegova boja kose.

Kada je u pitanju hrana, kaže, kako je to jedno od najčešćih pitanja koje dobija od ljudi iz Srbije. Ilija obožava njihovu egzotičnu hranu i ona mu ne predstavlja nikakav problem. Ipak, jedna stvar mu nedostaje.

Kina je puna, strancima, čudnih namernica, proizvoda, voća i povrća, ali ipak većina tradicionalnih jela zasnovana je na, nama poznatom, povrću, mesu i ribi. Plodna polja centralne i južne Kine često daju i dve žetve pirinča, koji služi kao baza, umesto hleba. Meni omiljeno jelo je čuveni hot pot, a pored njega i ono što zovu "čau fn gan", nešto poput sojinih nudli, kaže on, ali dodaje kako se najviše uželeo domaće sarme uvijene u listove vinove loze.

Ipak, najbitnije za ovog momka jeste rad na karijeri, a Kinu doživljava kao izuzetnu mogućnost da svoju karijeru podigne na viši nivo, i kako kaže, ovo je pravi trenutak za to.

- Premda moj angažman ovde ne doživljavam kao prekid sa Srbijom u bilo kom smislu, voleo bih da se domaćoj javnosti predstavim kao neko čiji rad zavređuje pažnju svojstvenošću, u tom smislu uveliko pregovaram sa onima koji vode kompaniju za koju radim da u sklopu iste organizujem brend koji će biti prisutan i na našem tržištu. Ova ideja je naišla na odobravanje i zainteresovala saradnike, jer je svaki vid saradnje moguć i dobrodošao uz jako malo napora. Sve to ipak iziskuje ulaganja i ozbiljan rad, ali to će biti ono na čemu ću zasigurno raditi, jer u glavi imam najveći deo koncepta, tvrdi ovaj ambiciozni dečko.

Iako je u svom rodnom gradu prozvan kao "čudo od deteta", nije odoleo ponudi iz daleke zemlje. Student je medicine, govori engleski, francuski, nemački i bugarski jezik. U slobodno vreme slika i piše, a svoje radove predstavljao je na konkursima i izložbama. Od malih nogu pokazivao je talenat za slikanje i pisanje, ali je tokom odrastanja, ipak, odlučio da njegov poziv bude lekarski.

Ipak, studije medicine je pauzirao jer nije želeo da propusti svoju šansu. On se bez razmišljanja spakovao, i nakon svih administrativnih obaveza je otišao.

- Ovde sam, bezmalo, pola godine, a moj ugovor je u trajanju od godinu i po dana, sa mogućnošću produžetka. Nastanjen sam u, kako mi je rečeno, najbogatijoj kineskoj provinciji, Džđang, na obali Pacifika, na periferiji Šangajske aglomeracije, kaže Ilija.

Grad u kome ovo "niško čudo od deteta" živi je deo metropole glavnog grada provincije, Handžoua, koji je zbog svoje lepote poznat kao Pariz Istoka. Najviše ga oduševljavaju neboderi, ali i poslovne zgrade obavije u staklo koji noću sijaju kao u bajci.

Hramovi, mostovi i tradicionalna kineska sela iz minulih epoha, meni su kao ljubitelju istorije poseban doživljaj. Ipak, najviše mi se sviđa njihova kultura, ali i toplina, zaključuje ovaj momak koji će zasigurno imati svetlu budućnost.

Bonus video: