PRVI ODLAZAK U VUKOVAR UVERIO ME JE U JEDNO: U gradu MRTVIH vijore se samo zastave HRVATSKE iako nema ko da ih vidi

Iako je Vukovar “pao” skoro pa pre 28 godina, ruine nekadašnjih bogataških kuća, kao i rupe od metaka, i dalje su tu. Od trenutka kada iz Ulice cara Dušana uđete u Ulicu Franje Tuđmana, i dalje stoje. Namerno. Kao podsetnik.

Obeležavanje Dana sećanja za Hrvate postalo je "nacionalni praznik" kada u ovaj grad pohrli cela Hrvatska, dok Srbi spuštaju šalone ili odlaze kod rođaka u Beograd. Ali kada se kulise sklone, ono što preostaje je grad koji više podseća na spomenik od kojeg ljudi beže. Kada se fešta završi, “patriote” odlaze, a meštani nastavljaju da trpe teret mesta u kojem žive.

Lično, nemam osećaj zajedništva jer sam rođena 90-ih. Ne znam kako je to biti Jugosloven. Iz priloženog, čini mi se da priče koje mi pričaju roditelji više nalikuju bajkama nego nečemu što je počivalo na istinskom osećaju zajedništva. Sada, kada ponovo krenu da mi govore o Jugi, kratko im odgovorim da me sve to podseća na priču o Kamelotu.

Ovo mi je bio prvi odlazak u Vukovar (do sada sam u Hrvatskoj uživala samo u čarima Dubrovnika), i utisci su mi podeljeni. "Osetila" sam grad, ali mi je taj osećaj izazivao i nelagodu.

Dok šetam Vukovarom, sa desne strane nalaze se moderne staklene zgade, dok sa leve "vrište" napuštene uništene kućice pune rupa od metaka.

Ono što im je zajedničko jesu zastave Republike Hrvatske koje se nalaze na svakoj drugog kući. Doslovno.

Kada stignete u centar grada, prva stvar koja bi mogla da probudi uspomene starijim generacijama jeste nekada čuvena jugoslovenska radnja obuće Borovo. Svi su nosili Borovo, tako sam ja čula.

Ono što je za mene kao skeptika bilo iznenađenje jeste da su ljudi bili izuzeto srdačni i ljubazni. Ipak, uzdržali smo se od ankete u kojoj bismo pitali "kako je to živeti u Vukovaru sada i kakva su sećanja meštana". Što iz straha, što iz nepoverenja, što zbog BG tablica.

Nakon kratkog obilaska Vukovara, svratili smo i u malo mesto Bobotu, gde smo razgovarali sa srpskim sveštenikom Goranom Goranovićem, koji stoji ispred crkve Svetog Georgija. On nas je srdačno ugostio u svojoj kući, a tokom razgovora s njim došla sam do zaključka da su vremenom Srbi i Hrvati jednostavno naučili da se "trpe".

Nije to kao ranije, kada su komšije zajedno slavile rođendane, svadbe, slave, oba Božića.

Sada se i dalje "ide u goste", ali uz veliki oprez kada su u pitanju emocije. Sveštenik u čijem manastiru će prvi put nakon rata ponovo boraviti 63 srpske ikone, rekao nam je da nema nadu da će se stvari popraviti. Najveći problem je, kaže, nazaposlenost, ali i osećaj "nepripadnosti". Taj osećaj, dodaje, Srbi imaju iz straha koji nikada nije nestao.

Deluje mi da stvari u ovog gradu i dalje “tinjaju”.

Možda je i vreme da država odluči da li će Vukovar živeti ili umreti: po svemu što sam videla i čula, ovde danas dominiraju siromaštvo i manjak radne snage. Kao i za Srbe, i Hrvatima je Nemačka "obećana zemlja" pa većina njih na kraju i završi tamo dok u ovom “gradu duhova” ostaju samo zastave Hrvatske koje se vijore sa svakog prozora, bez da ih iko vidi.

Nakon dugog i ledenog dana na terenu, propraćenog snežnom vejavicom, seli smo u restoran u centru Vukovara koji je “na glasu”. Nakon “Karlovačkog”, sve sam posmatrala malo drugačije. A ko i ne bi?! Kada smo ušli, restoran je bio prazan. Ipak, simpatični konobar nas je dočekao sa osmehom na licu i smestio nas tik do kamina, kako bi nam bilo toplije. Upalio je muziku samo za nas, a onda smo “proćaskali”. Njegova ljubaznost je bila na zavidnom nivou, čak i dok je pričao kako je Vukovar postao “olupina” od grada.

Svi koje znam su otišli. Idu u Nemačku, Austriju, tamo se bave ugostiteljstvom, nema ovde ničega više - rekao nam je, a da nije skinuo osmeh sa lica. Nije želeo da pokvari utisak, već je ostao dostojanstven i nasmejan, kao pravi ljubazni domaćin, što je to veče zaista i bio.

Pričali su svašta o ovom gradu. Kažu, nekada je postojao jedan grad, zvao se Vukovar. Kažu, imao je svoje "barokne palače i svoje trgove. Mostove, prelepe zelene drvorede, tvornice i nebodere, Kažu, imao je sedamsto godina i osamdeset tisuća stanovnika."

Sada, prilaz gradu čini ulica oko dva kilometra dugačka, u kojoj se ne isplati popravljati nijednu kuću, a od nekada zdravog drvoreda kakve sam viđala na starim fotografijama, ostala su rascepana drva za loženje.

Nisam videla ni senku tog “prelepog, bogatog grada”, iako su mi oni koji su se borili tamo objasnili kako se posle rata grad skoro potpuno digao iz temelja. Zamislila sam jedno veliko “ništa”: samo bojno polje prepuno gareži, tenkova i smrad ljudskog ispečenog mesa koji je uglavnom poticao iz raznetih tenkova. Zamišljajm tenkove iz kojih do pola viri vojno lice dok mu na glavi stoji disaljka ili ronilačka maska.

Čula sam da je na nekim kućama bilo ispisano, „Srpska kuća – ne diraj!", ali da je dolazilo do grešaka. U odnosu na tu, sigurna sam verodostojnu sliku, Vukovar koji sam sada videla u 2018. godini svakako je podsećao na jedan simpatičan “spomenik-grad”. Ipak, u odosu na nekadašnje stanje, pre nego što je izbilo sr*nje, ovaj grad i dalje “tapka u mestu”, a kako stvari stoje, “tapkaće” sve dok ljudi ne odluče suprotno.

U tekstu namerno neću ulaziti u politiku, neću govoriti o stranama, niti o “krivcima” i “žrtvama” jer takvih tekstova je i previše, a sigurna sam da se već ukorenjeni stavovi neće promeniti tek tako. Ono što znam jeste da je bilo “trgovine ljudskim dušama”, kao i da je na kraju, kao i uvek, došao do izražaja "ekonomski faktor", ili ako ćete prostije - kralo se kako se stizalo. Ko god je odlazio, pljačkao bi sve, ne diskriminišući po nacionalnoj pripadnosti.

Iako je rat odavno završen, nove bitke se iznova biju. Poslednja veća jeste ona oko dvojezičnih latinično-ćiriličnih tabli. Ono što je za oko 9.000 vukovarskih Srba simbol njihovog nacionalnog identiteta, za većinu Hrvata je podsetnik na hiljade granata ispisanih ćiriličnim porukama koje su ubijale njihove najmilije.

Nakon svake situacije nalik ovoj, sve više se vraćamo u prošlost pa ne čudi što Srbi u Vukovaru i dalje "idu na prste".

Nakon svega što sam čula, pročitala i videla o tome šta se dešavalo u ovom nekada bogatom slavonskom gradiću, pokušavam da shvatim zašto je baš Vukovar, koji je nekada važio za Jugoslaviju u malom, iliti “Titov ogledni grad bratstva i jedninstva”, doživeo kolaps.

Iz svega što sam videla, kao i nakon razgovara sa ljudima u Vukovaru, mogu da kažem da je ovom gradu dosta prošlosti. Ovde su svi umorni, i Srbi i Hrvati. Dosta im je starih priča koje konstantnim ponavljanjem učvršćuju stereotipe i odlažu bavljenje nemaštinom. Dosta im je politike, mahanja zastavama i “nacionalnim interesima”, a Vukovar je naročito umoran od gostiju koji mu se vraćaju jednom godišnje, uvek u isto vreme, da “otvaraju stare rane”, umesto da stvaraju nove uspomene.

Političari su ti koji nas vraćaju u prošlost. Ne daju nam da izađemo iz rata. Jer, pre svega, njima odgovara da sakupljaju jeftine političke poene podizanjem nacionalnih tenzija. Ali da ne dužim više, uverena sam da to čak i svaka budala do sada zna.

Pogledajte bonus video: