DOK SE MI SPREMAMO ZA DOČEK, OVI LJUDI SU U MRAKU: Ovo su NAJPOTRESNIJE PRIČE IZ 2018! KOMA, HLADNOĆA I NESTALI!

Euforija dolaska Nove godine je prisutna, a gde ćemo provesti najluđu noć, šta se nalazi na našim trpezama i koliko naš koštaju praznici su glavna pitanja koja nas muče ovih dana. I tako dok neki biraju najbolje ponude za famozni doček, nećkaju se između kluba ili restorana, drugi tapkaju, ne u mestu, već u mraku.

Negde između pijanih rasprava oko toga da li je doček samo recidiv socijalističkog-ateističkog doba kada je Deda Mraz trebao da potisne Svetog Nikolu, a Nova godina-Božić i toga da li Srbi treba da kite jelku ili da se užurbano pripremaju za unos badnjaka, nalaze se ljudi koji još uvek imaju problema sa pukim prežvljavanjem.

Pored toga, socijalni problemi poput isplaćivanja naknada porodiljama ili borba oko "Krova nad glavom" i dalje su najaktuelniji problemi u Srbiji u 21. veku. I tako, dok se biraju svečane haljine, i najskuplja odela, Pančevac Bane i dalje živi na rubu egzistencije jer sve što dobije da svojim psima. Ima ih dvedeset, ali neće da ih napusti.

Ipak, ne žali se, već dostojanstveno preživljava, ima samo jedan stari bicikl i svuda nosi svoju kerušu Bebanu, koju voli najviše na svetu, a i ona njega.

Njegov glavni zadatak je da skupi novac za lečenje sina, Branislava Đurića. Ukoliko uspe da prikupi dovoljnu količinu novca, mali Bane će moći da ide na lečenje. I u ovu Novu godinu, ući će sam i bez novca za lečenje. Takođe, mali Mirko Ilić (7) iz Paraćina koji živi sa bakom, dekom i prabakom u trošnoj kući u veoma lošim uslovima za život, možda je najviše skrenuo pažnju na bedu i nesreću koja i tako malog dečaka može da "pogodi".

On je i najsvetliji primer jer su se ljudi u velikom broju javljali kako bi pomogli ovom hrabrom dečaku. Iako vreme ne može da mu vrati roditelje, i dalje možemo da nastavimo da pomažemo Mirku kako ne bi morao da strahuje za budućnost.

Dobri navijač Partizana Duci jedan je od hrabrih ljudi koji je pokrenuo celu priču oko pomoći porodici iz Paraćina. Porodica Ilić iz sela Šušara sada živi iole normalno u poređenju sa nekadašnjim mestom stanovanja, limenim zarđalim brodom u šumi u kojem su ih svake noći plašili šakali.

Deca su oguglala pa se više ne boje, ali traume su ostale da se pamte. Njihov nekadašnji dom, zarđali panonski brodić koji je ne zna se kada usidren u selu Šušara bio im je sve u životu, iako nisu imali struju, vodu, a ni toalet. Fiziološke potrebe obavljali su u šumi, gde su se pribojavali šakala, ali nisu imali drugog izbora.

Naime, Uroš (13), Jovan (5) i Ivan (7) Ilić i dalje žive sa bratom Aleksandrom (18) i sestrom Ivanom u selu Šušara kod Vršca u kućici koja je opet počela da propada, a njihova budućnost se pomerila za malo, više nije crna, ali je i dalje siva.

Dok će neki za Novu godinu odabrati već dobro poznate lokacije, Kopaonik, Zlatibor, ili će otići "preko", jedno celo selo u Srbiji i dalje će biti bez vode za piće, a meštani će se i dalje "pomagati" prljavom vodom da potoka dok nadležni i dalje čute ili pevaju na unapred organizovanoj novogodišnjoj proslavi. Podsetimo, iako su samo 6 kilometara udaljeni od centra Knjaževca, a 2 kilometra od regionalnog puta za Staru planinu, meštani sela Štitarac već 30 godina nemaju pijaću vodu. Umesto u slavinama, vide je samo u mutnim potocima.

U selu nisu pretežno staračka domaćinstva, ima mladih, a i dece koja svakodnevno putuju u školu u Knjaževac. Nema autobusa, ali ih vozi taksi koji je obezbedila mesna zajednica, da deca ne idu peške.

U Štitarcu ima i par porodica iz Vojvodine, koje su ovde kupile kuću i bave se pčelarstvom.

Ako se vratimo u centar Beograda, ovde gde je rasveta najjača, a muzika najglasnija, setićemo se slučaja dečaka koga je ekipa Espresa pronašala kako prosi u Ulici Kralja Milana.

O njemu se i dalje ništa ne zna, a sumnje da ga neko "podvodi" i dalje nisu uklonjene.

Podsetimo, dečak se neko vreme nalazio preko puta zgrade Predsedništva, gde je u pocepanoj odeći sedeo na betonu s pogledom koji završava negde "u daljini". Pored dečaka i kutije za priloge bio je ispisan pretužan natpis. Na njemu je pisalo:

- Molim vas, pomozite. Šest meseci sam na ulici, hvala. Nemam porodicu. Kada smo mu prišli, bio je uplašen. Na pitanje kako se zove, prvo je odgovorio "Milenko", da bi se koji sekund kasnije ispravio, rekavši nam da se ipak zove Marko. Preziva se Jovanović i kako nam je ispričao, nema za smeštaj, ni hranu, pa je prinuđen da prosi. Nekad to radi preko puta Predsedništva, a nekada u Studentskom parku. Nije želeo mnogo da priča, ali nam je rekao da su mu roditelji poginuli 1999. za vreme bombardovanja. Od tada je, kako tvrdi, bio po raznim prihvatilištima do svoje 17 godine. Sad ima 19 i ne zna šta će "sa svojim životom". Tako nam je bar ispričao.

Ubrzo, pojavio se čovek sa maloletnom devojčicom, prišao je dečaku i pitao ga da li radi za nekog. Na nas se nije obazirao. - Pogledaj me u oči, jednom ću te pitati, da li radiš za nekoga ili stvarno prosiš, pitao ga je on, na šta je dečak konačno podigao glavu odgovorivši da ne radi ni za koga i da zaista nema krov nad glavom. Odveo ga je, a dečak je sve vreme gledao u pod i držao distancu od čoveka. Do danas se ne zna šta stoji iza priče koja je skoro po zaboravljena. Niko se ne pita kako će ovaj dečak dočekati Novu godinu ili u kom će ćošku sedeti kad otkuca ponoć. Još jedna tužna sudbina sa neizvesnim krajem dolazi iz Srbije. Željko koji je u budnoj komi godinama, i dalje "spava".

Naime, on je rođen u Srbiji, odrastao je u Srbiji, tu je i škole završio. U Srbiji je služio vojsku na Kosovu. Željko Popović (41) je u budnoj komi već četiri godine, diše preko kanile, hrani se špricem, gleda, pokreće glavu, ruke i noge, čuje.

Željko se teško razboleo i leži kod kuće sa sopstvenim osiguranjem, a u Srbiji nema pravo da se leči ni u jednoj državnoj ustanovi.

Nema pravo na fizioterapeuta i ortopedska pomagala koja su mu sada neophodna za oporavak.

Neće ih ni dobiti. Njegovi roditelji će u ponoć imati samo jednu želju, da im se sin napokon probudi.

Zorica Azirović (57) iz Ćuprije koja je 7. aprila zbog gušenja i zdravstvenih problema primljena na odeljenju nefrologije Opšte Bolnice "Ćuprija", preminula je ove godine.

Porodica tvrdi da se to desilo jer je romkinja. Ovo je jedan od najtragičnijh slučajeva koje su obeležile 2018. godinu jer je neprihvatljivo da se ovakve stvari događaju u 21.veku. To ne govori dosta o našem društvu koje kao da godinama "tapka u mestu". Naime, njen suprug, Dragiša Azirović je više puta pokušavao da ukaže na nemar lekara pomenute bolnice, i smatra kako se cela situacija desila zbog neadekvatnog zbrinjavanja slabo pokretnog pacijenta.

Moja supruga je imala rupe na nozi, bare su su joj izlazile iz nogu, cela soba je smrdela na gnoj, a nijedan lekar nije želeo da je prihvati nakon primanja u bolnicu. Ona je samo ležala tamo danima, ali bez nadzora. Još tada sam zvao lekare i upozoravao ih, i dobio sam odmahivanje rukom ili komentar "vi mislite da mi možemo da primamo vašu ženu kad god joj je teško? Ostao sam zgrožen i zatečen, rekao je tada Azirović.

Pored ovih "najekstremnijih slučajeva" ima još mnoštvo porodica i ljudi koji nemaju osnovne uslove za život. Oni su gladni, bolesni, bez krova nad glavom, a tako će ući i u famoznu novu godinu.

I tako dok birate najbolju ponudu za doček, ne zaboravite na ove velike ljude koji traže samo pravo na dostojanstven život. I dok možemo, još nije kasno da budemo dostojanstveni i da im damo šansu za život.

Bonus video: