MAMA NAS JE SVE KUPALA U ISTOM KORITU: RĐAV BROD je ovim DEČACIMA bio jedini DOM, a u TOALET su išli među ŠAKALE (VIDEO)

Porodica Ilić koja sada živi u kući kojoj je neophodna popravka, nekada je živela u još gorim uslovima. Njih sedmoro, živelo je u olupini rđavog broda ispred koga se prostiralo nepregledno prostranstavo trave, a iza njega, šuma.

Uroš je ekipu Espresa sproveo kroz olupinu broda u kojoj je živeo sa porodicom. Iz tog mesta ne nosi lepe uspomene, ali nema problem da priča o svom kako kaže, prethodnom životu.

Pogledajte kako sada izgleda brod u kojem je živela porodica Ilić:

U šumi i dalje žive šakali koji su nekada plašili decu, ali ona su vremenom oguglala na urlike. Više se ne plaše i sada im je to postala najnormalnija stvar na svetu.

Ipak, sećaju se ovčica, kudravih pasa i kozica koje su toliko zavoleli. Iako su imali mir, slobodu i "igru do mile volje", život ove porodice je bio daleko od ruralne idile.

Njihov nekadašnji dom, zarđali panonski brodić koji je ne zna se kada usidren u selu Šušara bio im je sve u životu, iako nisu imali struju, vodu, a ni toalet. Fiziološke potrebe obavljali su u šumi, gde su se pribojavali šakala, ali nisu imali drugog izbora.

Nismo imali toalet, pa smo išli u šumu. Vodu smo vukli iz daleka sa neke česme, a mama bi nas leti kupala sve u istom koritu. Vodu bi zagrejala na peći na drva, pa bi iskoristili tu priliku da se svi okupamo, rekao nam je Uroš, "glava kuće".

On nam je pokazao sobu u kojoj je spavao sa svojom braćom, ali i mali prostor u kojem su boravili njihovi roditelji dok je otac još bio sa njima.

Bio je jedan veliki krevet i dušek i tu smo svi spavali, a mama i tata su spavali na jednom krevetu koji je sada preturen. U istoj sobi smo imali šporet na drva koji smo koristili za grejenje vode koju smo vukli iz daleka svaki put. Napunimo flaše pa vučemo do kuće, tj. broda, priča Uroš.

Na pitanje kako se oseća sada kada stoji ispred svog nekadašnjeg doma, Uroš je samo slegao ramenima.

Malo mi je teško kada gledam ovo.. Nemam samo loše uspomene odavde, ali nije bilo lako, priznaje ovaj dečak koji ni u jednom trenutku nije pokazao koliko mu je zapravo bilo teško.

Najstariji brat, Aleksandar Ilić setio se kako bi mogao da braći i sebi bar malo ulepša svakodnevnicu u kojoj su odrastali. On je napravio jedan obruč koji im je služio kao koš.

Odmah do njega i dalje stoji štrik koji je Gordana koristila, iako nije imala mnogo mogućnosti da opere veš kako treba.

Brat nam je napravio koš jer je mnogo voleo da igra košarku. Mi smo više bili za fudbal, ali smo se prilagodli. Imali smo veliku poljanu, pa smo mogli da radimo šta smo želeli. Zimi bi zabava bila najbolja. Znali smo da se naguramo na limeni pleh pa da se spuštamo niz brdo, objasnio nam je Uroš koji je veselo prepričavao uspomene "starog života".

Oni su skupljali drva iz šume, a imali su i poseban deo u brodu gde su ih slagali kako bi zaštitili cepanice od kiše i snega. Ovoj porodici, zima je teško padala i da nisu imali šporet, njihov život bi bio nezamisliv.

Iako nije pokazivao koliko mu je teško dok gleda rđavi brod koji mu je nekada bio jedini dom, Uroš nam je priznao da mu je drago što više ne živi tu.

Njihova tetka, sestra oca kojeg više ne viđaju, videla nas je i istrčala iz svoje kućice koja se nalazi preko puta sada već, napuštenog broda. Ona nam je kroz suze ispričala, kako je izgledao njihov život nekada.

Meni je njih mnogo žao, duša me boli kad se setim da su ovde živeli. Ja sam ih dovela u brod na jesen, bilo je jako hladno, toga se sećam. Nisu imali ni vodu ni struju, drva su vukli po ceo dan, priča ona.

Dodala je kako je njen brat živeo nekada u zajednici sa decom, ali da je Gordana, njihova majka odlučila da se rastane od njega.

- Ona je odlučila da se raziđu, ja nemam šta da krijem i lažem, ali ni to nije rešenje. Sad kad mogu da žive u istoj kući i svi budu sa decom, oni se rastave, tuga, jada nam se ova žena koja nije mogla da sakrije suze.

Kako gledate ovaj brod, tako je i nekada izgledao. Dimili su se, nagurani svi u malom prostoru. Teško mi je da se prisećam kroz kakve su muke prošli, priča očajna žena koja je pritom invalid.

Živeti na selu, u prirodi među životinjama za neke zvuči kao bajka. Ipak, život sedmočlane porodice Ilić bio je daleko od ruralne idile.

Zarđala olupina panonskog brodića, koja se i sada nalazi u selu Šušara kod Vršca, bio im je jedini krov nad glavom - bez struje, vode, toaleta.

Poljana nije bila njihova, kao ni ovce, a skoro sve što su deca ikada posedovala već je nekom pripadalo.

Njih nedaće prate još od početka detinjstva jer su pre olupine broda, živeli u Banatskoj Subotici u združenoj zgradi bez struje i vode. Nakon što ih je gazda "najurio" odatle, bili su primorani da idu "trbuhom za kruhom", pa su tako završili u selu Šušara.

Ipak, dobri ljudi neće dozvoliti da nevina deca pate i gladuju, i zato su organizovali akciju prikupljanja pomoći za njih. Ukoliko možete da date svoj doprinos, sve što želite da poklonite ili uplatite, možete poslati na adresu, Banatska 17, selo Šušare ili kontaktirati njihovog komšiju Duška Perina preko Fejsbuka koji će mališanima odneti sve što pošaljete.

Ukoliko želite direktno da stupite u kontakt sa majkom Gordanom i pomognete ovoj porodici, možete je kontaktirati na broj: 062/8400791

Pogledajte bonus video: