PRIČALA SAM S MRTVIM VRŠNJAKOM SA SRPSKOG VOJNIČKOG GROBLJA: Ove kosti su da se sećamo i da ne zaboravimo (FOTO)

Na jednoj kapiji, „tamo daleko, gde cveta limun žut“, gvozdenim slovima piše Srpsko vojničko groblje. Na tom mestu povučena je granica između gradske gužve i užurbanosti i mira, spokoja, tišine i težine. Na tom mestu stanuje priča stara tačno sto godina.

Zaokupljena različitim impresijama grada, koji istini za volju posećujem prvi put, najednom bivam uvučena u jednu posve drugu dimenziju.

Prelazim prag sa strahopoštovanjem i ulazim na mesto na kome obitavaju srpski junaci i jedna nepravedno, ali često zaboravljena priča. Širom otvorenih očiju silazim niz šljunkovitu stazu, a između borova uzdiže se kosturnica sa kriptom nad kojom je podignuta kapela. Pogled mi je privukao mozaik svetog arhangela Mihaila po motivima freske iz manastira Manasija, a odmah posle pogled mi pada na stihove Vojislava Ilića Mlađeg:

Neznani tuđinče, kad slučajno mineš

Pored ovog svetog zajedničkog groba,

Znaj, ovde su našli večno utočište

Najveći junaci današnjega doba!

Roditelj je njihov: hrabri srpski narod,

Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni,

Koji je sve staze iskušenja prošo

I čiji su borci, divljenja dostojni!

Padali od zrna, od gladi i žeđi,

Raspinjani na krst, na Golgote visu,

Ali čvrstu veru u pobedu krajnju

Nikad, ni za časak, izgubili nisu...

Hodam između grobova. Ima 21.000 duša, kostiju zakopanih tu pre stotinu godina, ali imam osećaj kako bi ti vojnici svakog časa mogli da ustanu iz grobova, stave puške na ramena i pođu u boj, tolika je snaga te precizno uređene vojske ispraćene na večni počinak.

Kakvu tajnu nose ti stari grobovi? Kakve su tajne ti hrabri, mahom mladi ljudi poneli zanavek sa sobom u grob? Dobrovoljci, tako kažu. Kakvom li su ljubavlju prema majkama, deci, ženama koje su ostavili bili vođeni, kakvom ideologijom, kakvim osećanjem prema otadžbini, kakvim nacionalnim identitetom su bili nošeni u ovu borbu?

Promrzli, gladni, izmučeni, kako Vojislav Ilić Mlađi reče „čvrstu veru u pobedu krajnju, nikad, ni na časak izgubili nisu“.

Povučena mislima, duboko dirnuta ambijentom, mirom, tišinom i snagom koja se nadvija nad ovim mestom, zastadoh pored jednog groba i pokušah da dobijem odgovore na makar jedno pitanje koje me tištilo.

Marko, tako piše.

Imao si godina možda koliko ja sada, kada si dobrovoljno pošao u ovu borbu, ne znajući ishod. Da li te je mučila ta neizvesnost? Ta nesigurnost? Hladnoća, glad? Samoća? Pa, bio si tako daleko od svog rodnog kraja? Da li te je bolelo, da li si plakao gledajući kako onemoćali, ranjeni, gladni i žedni padaju pored tebe? Kako si se nosio sa tim bolom, s tom strahotom? Da li si bar u nekom trenutku poželeo da zastaneš, posustaneš? Vidim, nisi, dok si danas ovde sa svim ovim velikanima.

Odakle ste crpeli snagu da idete dalje i dalje sve do Kajmakčalana i još dalje? Da li ti je nedostajalo ono „tamo daleko, daleko od mora“, selo tvoje, Srbija? Da li si i ti „gde cveta beli krim“, zajedno sa ocem dao život? I kako, zašto, šta li je bilo toliko vredno? Ma da znam, jednom bude dosta pokornosti, patnje, poginjanja glave. Jednom poželiš da se oslobodiš, da osvojiš, da pokoriš, a ne da budeš osvojen, zarobljen i pokoren. Znam iz života. Jednom bude dosta. Kako li si tako daleko od Srbije, živeći na Krfu i dalje klicao živela Srbija? Je li za vas nije važilo ono današnje daleko od očiju, daleko od srca?

I tako pitajući, kao da u jednom trenutku potaknuta nekim, nečim, počeh da shvatam - ove kosti, tvoje kosti, njihove kosti nisu položene ovde da budu mauzolej, da se zaboravljaju, da se posećuju, one su postavljene u temelj, dale su uslove za novu budućnost. One su ovde da se sećamo i podsećamo, da iz njih crpimo snagu, da budemo ponosni, da se ponosimo onim što su oni svojom krvlju u istoriju sveta upisali.

Ustadoh, pođoh, bogatija, ponosnija i čujem kako u glas pevaju, čujem kako u daljini odzvanja:

Tamo daleko, daleko od mora, Tamo je selo moje, tamo je Srbija Tamo daleko, gdje cveta limun žut, Tamo je Srpskoj vojsci jedini bio put Tamo daleko, gdje cveta beli krim, Tamo su živote dali zajedno otac i sin Tamo gdje tiha putuje Morava, Tamo mi ikona osta, i moja krsna slava Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov grad, Tamo mi spališe crkvu, u kojoj venčah se mlad Bez otadžbine na Krfu živeh ja, Ali sam ponosno klic'o živela Srbija!

BONUS VIDEO: Espreso u Solunu - Obeležavanje stogodišnjice od proboja Solunskog fronta

(Espreso.co.rs)