NE BOJE SE RADA
MOJ BATA NAVIJA ZA PARTIZAN, A MI ZA ZVEZDU, ALI FUDBAL NE IGRAMO JER NAM JE LOPTA PROBUŠENA: Dečica porodice Ilić iz Šušara naterala su nam SUZE NA OČI (VIDEO)
Iako imaju novu kućicu i dvorište koje toliko vole, okruženi su gustom šumom, a na urlike šakala su kažu oguglali
Nakon priče o Urošu (13), Jovanu (5), Ivanu (7), Aleksandru (18) i jedinoj devojčici u porodici Aleksandri, koji žive sami jer ih je otac napustio zbog problema s alkoholom, a majka im je u bolnici, posetili smo selo Šušara kod Vršca kako bi popričali s ovom hrabrom dečicom.
Pogledajte kako su nas deca ugostila i kako izgleda kuća u kojoj žive:
Kad smo stigli u selo koje broji svega dvadesetak kuća, ispred kućnog praga ove simpatične, ali oronule kućice, dočekala su nas tri hrabra musketara i njihove kozice koje, kako kažu, vole najviše na svetu.
Dečaci su nas srdačno pozdravili i sproveli kroz kuću, a nijedan od njih nije skidao osmeh s lica. Oni se raduju malim stvarima i željni su igre, iako se igraju od kada znaju za sebe.
Nijedno od njih ne želi da ode iz sela, a kad porastu, tvrde, mišljenje im se neće promeniti.
Nama se sviđa ovde u selu, imamo ovu kuću, igramo se po ceo dan, imamo životinje, naše kozice, psa, mačke, šta nam drugo treba, kaže Jovan (5), koji bi želeo da postane fudbaler.
On je partizanovac, a ostala braća navijaju za Zvezdu, tako da se zna ko "vodi kolo" u kući. Ipak, složni su i retko se svađaju jer moraju međusobno da se čuvaju.
Navikli su, to rade ceo život.
Igrali bi oni i fudbal svakog dana, ali imaju dve probušene lopte, koju ipak vešto "kotrljaju" po travi.
Deca su srećna, iako su proživela ono što neko ne proživi za ceo svoj život.
Znaju kako izgleda odrastati u rđavom brodu, u stanovima u kojima plafon otpada, ali i bez jednog roditelja.
Kad smo stigli u selo Šušara, komšija koji je brinuo o njima dok je majka bila u bolnici na operaciji, doneo im je hranu koju su dobri ljudi poslali kako bi im olakšali život.
Klinci su se izjasnili kako "najviše na svetu" vole da jedu grašak i čips koji su zatekli na stolu. Njihovoj sreći nije bilo kraja.
Uroš koji ima 13 godina je preuzeo na sebe ulogu "vođe" jer, kako kaže, neko mora.
Najstariji brat radi za dnevnicu i odsutan je po ceo dan, a mali Uki provodi dane u kući jer vodi računa o braći i sestrici.
On takođe muze kozu kako bi braća pila mleko koje obožavaju. Odrasli su na njemu.
Ovi momci svakog jutra uberu paradajz u svojoj skromnoj, ali dragoj baštici, zatim nahrane kozice i druge životinje, a Jovan je zadužen za košenje trave.
Ima malu kosilicu koja ne radi najbolje, ali njemu odgovara.
Na pitanje da li im treba nešto, stidljivo su se nasmejali i nisu želeli ništa da kažu.
Ipak, Jovan se izjasnio da bi voleo da njihova kuća ima ogradu, jer se nalazi na seoskom putu. Kasnije, s njim su se složila i ostala braća.
Njihova majka Gordana je u međuvremenu izašla iz bolnice i uspešno se oporavlja.
Ona nije mogla da sakrije sreću kad je videla svoju dečicu.
Operacija je prošla dobro i uskoro idem da mi skidaju konce. Sad je sve u redu, i drago mi je što ponovo mogu da zagrlim svoju decu. Kad ih vidim ovako nasmejane i srećne, meni je to dovoljno, ja sam srećna žena, kaže Gordana za Espreso.
Kako su nam dečaci rekli, tata im ne nedostaje i mogu da žive bez njega. Već su se privikli i nije im žao što ga više ne viđaju.
Porodica Ilić je dobila osnovne potrepštine, ali sve to brzo nestane. Njih je mnogo, pa je hrana uvek potrebna. Imaju frižider, ali ga treba napuniti.
Garderoba im više nije potrebna, ali bi voleli da naprave fasadu i okreče ovu kuću, koju toliko vole.
Život ih nije mazio, ali su ih upravo nedaće kroz koje su prošli, ojačale i napravile od njih prave borce.
Oni su pre useljenja u ovu kuću, živeli na drugom kraju sela, u olupini broda koja propada od rđe. Nasukani panonski brodić, odnosno njegov deo, (drugi deo se nalazi nešto dalje i u njemu takođe živi jedna porodica) usidren je i dalje u selu Šušara kod Vršca.
Ni poljana ni ovce nisu bili njihove, ali su oni uživali napolju. Kuću nisu voleli mnogo.
Uroš koji vodi računa o domaćinstvu svega se seća. Kaže kako mu nije bilo lako. Ipak, ni u jednom trenutku nije zakukao, niti se požalio. Osmeh s lica nije skidao, a kao i braća, rekao nam je da ne želi van svog sela. Svaki odlazak i odvajanje od braće i majke mu pada jako teško.
S teškom mukom sam otišao na ekskurziju, nisam se osećao prijatno, sve to mi jako teško pada, a moj brat ima isto iskustvo. Jednostavno se ne osećamo lepo i najviše volimo kada smo zajedno, priča Uroš.
Iako imaju novu kućicu i dvorište koje toliko vole, okruženi su gustom šumom, a na urlike šakala su kažu, oguglali.
U početku smo se jako plašili i nije nam bilo svejedeno, a sad smo navikli. Ne plašimo se ničega jer smo zajedno, i tu nam je mama koja nam je jako nedostajala dok je bila u bolnici, priča Uroš.
Njih nedaće prate još od početka detinjstva jer su pre olupine broda, živeli u Banatskoj Subotici u združenoj zgradi bez struje i vode. Nakon što ih je gazda najurio odatle, bili su primorani da idu trbuhom za kruhom, pa su tako završili u selu Šušara.
Ipak, dobri ljudi neće dozvoliti da nevina deca pate i gladuju, i zato su organizovali akciju prikupljanja pomoći za njih. Ukoliko možete da date svoj doprinos, sve što želite da poklonite ili uplatite, možete poslati na adresu, Banatska 17, selo Šušare ili kontaktirati njihovog komšiju Duška Perina preko Fejsbuka koji će mališanima odneti sve što pošaljete.
Ukoliko želite direktno da stupite u kontakt sa majkom Gordanom i pomognete ovoj porodici, možete je kontaktirati na broj: 062/8400791
Pogledajte bonus video:
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!