JEDAN JE PUCAO, ČETVORICA IZNOSILA LEŠ DOK SU ZAROBLJENICI SKUPLJALI KRV SA PODA! Refik je preživeo zverstva Srba u ratu, a priča BOLI I ONE KOJI NISU BOŠNJACI! (FOTO)

Kad zakoračite u Bratunac, obrgljen selima nadomak Drine, samo neupućenima on izgleda idilično.

U Bratuncu je svaki damar života obeležen svirepim pečatom rata.

U ratu se početkom 90-tih ginulo s obe strane. Ipak, jedan od najvećih zločina koji se pripisuje Srbima jeste brutalno mučenje nad Bošnjacima u Bratuncu.

Oružane grupe iz Srbije, kako se navodi, došle su polovinom aprila 1992. godine u Bratunac, kad je počelo razoružavanje muslimanskog stanovništva.

Kako tvrde oni muslimani koji su preživeli mučenja od strane Srba, Bošnjaci su tretirani poput stoke nakon čega su usledila brutalna maltretiranja koja su u nekim slučajevima završavana i likvidacijama.

Tada je, kako se navodi, na stadionu "Bratstvo jedinstvo" odvojeno oko 3.000 Bošnjaka. Bili su prisiljeni da srpskim vojnicima daju svoje lične karte, novac i ostale predmete od vrednosti. Muškarci, koji su odvojeni na stadionu, odvedeni su potom u fiskulturnu salu osnovne škole „Vuk Karadžić“ i tamo bili zatvoreni do daljnjeg.

Pakao je tamo počinjao, za neke se i za svagda završavao.

O golgoti u toj fiskulturnoj sali za Espreso je govorio preživeli Refik Begić.

Ovaj čovek, rođen u naselju Suha, prisetio se vremena kad je te s početka bezopasne 1992. godine sve počelo...

- Pre rata sam radio u Potočarima, a žena u Ljuboviji. S početkom nemira ona je dobila otkaz zato što je muslimanka. Rukovodstvo te firme joj je to reklo - tek tako.

- Videlo se da veze pucaju, tih majskih dana počeli su da dolaze ljudi koje ja nisam poznavao i da nam govore "ovo više nije vaša kuća" - kaže on nastavljajući priču o danima rata i zarobljeništva.

Refik je, kao i mnogi ljudi iz Bratunaca, završio Osnovnu školu koja se tada zvala "Vuk Karadžić", a koja se sad zove "Branko Radičević". U školi, i to u njenom omiljenom delu - fiskulturnoj sali, u 24-oj godini života borio se za goli život.

- Godine 1992. godine sam zarobljen. Najpre su nas odvodili na igralište stadiona "Bratstvo jedinstvo". Stadion je bio pun muslimana Bošnjaka koji su u jednom momentu skupljeni, a onda razdvajani od porodica. Bilo nas je oko 3.000.

- Nas, muškarce koji smo po fizionomiji delovali kao vojno sposobni, odveli su u salu škole - priča Refik.

Kako tvrdi, tamo su se dogodila masovna ubistva, ali i mučenja koja je osetio na sopstvenoj koži.

- Tu sam završio osnovnu školu, i u toj sali sam video na desetine mrtvih. Moji školski drugovi su ubijani na tom parketu. Sve te prizore gledao sam, i mučenja na svojim plećima osetio kad sam imao samo 24 godine.

- Udarali su nas drvenim palicama, šipkama. Meni su na čelu gasili i cigaru, i naravno da ni u tome nisam bio usamljen slučaj. Neki moji prijatelji, sportski drugovi, tu su i završili.

- Sala je bila puna krvi, i ko god rekao drugačije ne govori istinu. Sve sam video sopstvenim očima.

O toj fiskulturnoj sali govorilo se kao u medijima i ranije. U sali za rekreiranje đaka te 1992. godine mnogo ljudi, zarobljenika se ugušilo.

- Samo u toku prve noći se ugušilo 10 ljudi. Ta sala je bila kao mini košarkaško igralište, ali je unutra bio veliki broj ljudi, pa su se mnogi ugušili zbog nedostatka vazduha. Te večeri i sutradan nastavljana su ubistva pred nama. I kad su nas tek doveli, već je tu ležalo negde oko 20 ljudi, stomakom prema parketu. Isprva sam mislio da su svi pobijeni, ali se kasnije ispostavilo da su samo bili bez svesti od posledica mučenja. Ljudi su umirali tek danima kasnije, od posledica zlostavljanja. Među mučitejima su bili i neki moji susedi - priseća se Refik s bolnim uzdahom koji se otima iz grudi.

Kako kaže, ono što se dogodilo u Bratuncu predstavlja jednu sliku užasa. Bez ikakvog povoda, tvrdi, ljudi su ubijani, kuće pljačkane, a preživeli monstruozno maltretirani.

- Ljudi koji su došli u salu iz Srbije ponašali su se nehumano. Muslimani su fizički mučeni, a nekoliko dana kasnije su usledila i pucanja iz automatskog oružja. Izvodili su Srbi muslimane, odvajavši ih jednog po jednog. Jedan mu ispaljuje metak u glavu, a četvorica iznose napolje. Dok krv sa pogubljenog curi po parketu, četvorica zarobljenika moraju skidati košulje i brisati je s poda. To je tako bilo, i to sam svojim očima video. Svi to znamo, pa i Srbi koji su tu bili.

Baš poput Ratka, Srbina koji je preživeo zarobljeništvo i maltretiranje od strane muslimana, Refik je preživeo zahvaljujući razmeni.

- Nas 400 i nešto preživelih prebačeni smo na Pale, tamo smo i dalje maltretirani, a onda konačno i razmenjeni. Nastavili smo svoje živote, ali se zločini nikad ne smeju zaboraviti, i o njima se uvek mora govoriti - zaključuje naš sagovornik.

Bonus video: