PRE GODINU DANA KLEČALA SAM U SREBRENICI i oplakala duše dva naroda: Ovog jula sam ponovo otišla, i vas patriJote MRZIM JOŠ VIŠE (FOTO)

Cela jedna godina prošla je od kad sam na svom čelu nacrtala metu.

Pristala sam, 11. jula prošle godine da na komemoraciji u Potočarima realizujem ideju koja će ukazati na sav besmisao rata.

Pristala sam da kleknem.

Pristala sam s ciljem da iza te šokantne fotke i naslova privučem pažnju čitalaca i samo s jednom porukom: Nije trebalo da bude žrtava ni sa jedne strane. Nije trebalo da bude krvi. Ni ratova. Ni klanja. Ni silovanja.

Privukla sam, doduše, i mržnju. Govorili su mi da mi treba "je*ati mater" i da sam prostitutka koja zaslužuje da umre.

Etiketa izdajice koju sam dobila bila bi ok da se nisam poklonila i srpskim žrtvama koje su pobijene onog krvavog Božića.

Muslimanske snage iz Srebrenice priredile su tada krvavi pir ubivši 49 Srba u mestu Kravica, a stradalom srpskom narodu poklonila sam se, one 2017. godine - jedina.

Ovog 11. jula, moram priznati, ogorčenija sam nego prošle godine.

Vratila sam se na "mesto zločina".

I to ne mog, već onih primitivaca koji su dozvolili da nam se se sve ovo desi.

Iako su mi najmiliji govorili da je ponovni odlazak tamo rizik za moju bezbednost zbog onih površnih ljudi koji su moj čin protumačili kao provokaciju, ipak sam otišla.

Nisam se bojala.

Jer i dalje žalim.

Ponovo u crnom, ponovo bez marame i pokrivenih ruku, da svi znaju da sam Srpkinja.

Ponovo, da znaju da žalim za nedužnim narodom, ma čiji on bio.

I da vas neke, i dalje mrzim. I da to nikad ne zaboravite, iako sam samo jedno bedno piskaralo.

Sve vas, govna izdajnička i lažne patriJote.

Prezirem.

Evo zašto danas to osećam, jače nego ikad...

Na ovom putu upoznala sam nekoliko muslimana i pravoslavaca koji su sa mnom podelili najteže životne priče iz perioda rata, a o kojima ćemo pisati u narednom periodu. Patila sam, možda zbog sopstvene tuge s kojom sam na put pošla, ali i zbog suza tih ljudi od kojih mi je zastajala knedla u grlu sa svakom njihovom rečenicom.

Teško je gledati starca koji bi trebalo da uživa u penziji, a umesto toga jeca pred našom kamerom sećajući se starih koji onomad nisu želeli da napuste selo, pa su pobijeni na kućnom pragu, zajedno sa mačkama, psima i svinjama u oboru.

Još je teže gledati kuću, spaljenu od strane muslimanskih snaga, i srpskog starca na mestu na kojem su nekad bila vrata tog doma, koji jedva da danas, sa 70 i kusur godina, ima nešto kilograma više od mene. Teško je slušati dušu kojoj je nož bio na vratu, koji se iz zatočeništva vratio prebijenih ruku i nogu, sa 48 kilograma.

Teško je slušati i one muslimane koji su preživeli rat.

Teško je kad vam pogurena starica koja svakog dana obilazi grobove sinova koje su ubili Srbi, meni Srpkinji prilazi s rečju "ćerko". Ne mrzi me, jer zna da ne mrzim narod.

Put je, ovaj ponovni, od Srebrenice, Potočara, Bratunca, Zalužja, boleo.

Parao je dušu i raspirivao unutrašnje nemire.

Fizički mi je muka od ponavaljanja pitanja "ko zna čije kosti tamo sad ukopavaju da bi srpskom narodu dodali još veći broj žrtava".

Dosta mi slušanja toga "ko je prvi počeo".

Dosta mi je da slušam da su nam Kravicama "vratili za zločine koje smo činili u Potočarima".

Stajala sam, među tabutima, i gomilom ljudi i - gledala.

U jednu tačku.

U jednu po jednu.

U svaki spomenik, po minut, iako su svi mahom identični.

Pitala sam se - dokle ćemo više s istim sranjima?

Oni koji su počinili Srebrenicu, oni koji su je izazvali svojim rečima, ali i svi oni koji su je posle toga negirali, najveći su antisrbi. Oni su živi, zdravi, slobodni.

Da su ovde grobovi tih izdajnika, moja noga tamo ne bi ni kročila, čisto da se zna.

Ali, nevin narod ovde je pokopan.

Kako mi se čini, huškaju i čine da se i danas mrzimo. Dok ih iz petnih žila prezirem motam po svojoj glavi pitanja:

Dokle?

Do novih sukoba?

Do novih stradanja?

Dokle će tako lažne patriote "srbovati" i činiti da mrzimo one s kojima smo do juče koru hleba delili?

Mrtve da vratimo ne možemo.

Na nama je da se sećamo, i da ne dozvolimo da se to više nikada ne ponovi.

Ako iole mozga imamo.

Bonus video: