OVIM DVEMA ŽENAMA SU U RATU U BOSNI UBIJENI MUŽEVI I ČETVORO DECE: Jedna je Srpkinja, druga je Bošnjakinja. IMA LI BOL NACIONALNOST?

Rat u Bosni i Hercegovini oružani je sukob koji se odvijao na prostoru današnje Bosne i Hercegovine od proleća 1992. do jeseni 1995. Koštao nas je višeod 100.000 ljudskih života. Nečije dece.

Od ovog užasa prošle su 23 godine. U krvoproliću su ubijane duše dva naroda, dva naroda koji su do juče bili jedan narod.

Povodom 23. godišnjice od zločina u istočnom delu BiH ekipa Espresa uputila se ka Potočarima, Bratuncu, ali i mnogim srpskim i muslimanskim selima. Na našem putu čuli smo nebrojeno mnogo priča o zločinima s ove i one strane. Priče, takve, da vas od njih duša boli. One paraju srce, ali i rađaju mržnju. Ne prema onima koji su ginuli ili se pak branili, već prema svim onim patriJotama, huškačima, mrziteljima svega ljudskog koji su bili u stanju da čine zlodela o kojima ćemo pisati.

Na ulasku u Memorijalni kompleks Veljaci, jedna usamljena starica sa maramom na glavi šetala je među mezarima. Prišla mi je, majčinskim pogledom pogledala u oči i rekla - "dobar dan". Na otpozdrav je rekla: "Po crnini i floru vidim da si Srpkinja u žalosti. Ipak, da ste loša žena, danas ne biste bili ovde pognute glave pred svim ovim žrtvama. Zato sam došla da vas pozdravim".

U svega nekoliko reči počeo je jedan, pre svega prijateljski razgovor. Ova stara muslimanka, bez obzira na moju nacionalnost i to što su joj Srbi, "ovi moji", ubili porodicu, pričala je sa mnom kao sa prijateljem. Ime žene koja me je i rasplakala je Tima Delić i ima 67 godina. Pričala mi je o svom životu i ratu u kojem je sve izgubila...

- Ubili su mi sve što sam imala. Svu trojicu su mi ubili. Voljenog čoveka, i sinove Neđada (21) i Samira (19).

To se desilo u toj prokletoj školi, te 1992. godine. Tek tako su ih streljali. Pojedini se još nisu pokajali, mnogi nam ni ne veruju, ali tako je...

Posle rata je otišla kod brata u Tuzlu, i iako je ovde sve izgubila, ipak se vratila...

- Ja sam po svaku cenu htela da se vratim u svoj dom. Posle rata sam bila u Tuzli kod brata, ali me je duša vukla ovamo - kod mojih, kod njihovih grobova.

Vratila sam se i oko mene su mahom i Srbi. Te komšije Srbe, ja njih uvek pozdravim. I ko hoće, neka mi kaže dobar dan, ko neće - ne mora. Meni je već 67 godina. Znate, teško je u ovim godinama živeti sam, sam sebi kafu kuvati, nešto za pojesti...

- Nebrojeno puta desilo mi se da sam ručala, tako sama, i ručak mi zastane u grlu. Pogledam oko sebe, nemam nikoga. Ljuta sam sama na sebe što sama za sebe kuvam...Meni nije ni do jela, ni do života, ali Bog nikako da me uzme.

- Hvala dragom Bogu koji mi je dao dovoljno snage da mogu da ustanem, da spremim, da siđem sa moga brda do grobova mojih najmilijih - priča starica pokazujući na obližnje brdo na kojem živi, a koje gleda tačno na mezarje.

I uprkos tome što je u životu ama baš sve izgubila, ona ne mrzi.

- Kamo sreće da rata nikad nije bilo, a oni koji su to radili, nek im se sudi onako kako treba! - kaže izgurena starica.

U životu, kaže, ništa drugo nema osim dela zemlje u kojoj su pokopani njeni najmiliji. Živi dan za dan uz samo jednu, najveću želju - da jednog dana bude ukopana pored njih.

Strah, kako kaže - više ne oseća...

- Ne plašim se, ako mi verujete - nikoga. Ja sam ubijena tog 11. maja 1992. godine. Tad su moji pobijeni, a i moja duša zajedno s njima. Ipak, nešto me drži u životu. Zato živim za trenutke da dođem, dok mogu, da budem s njima....

Seća se ona i perioda pre rata, kad su svi živeli u slozi.

- Sina su mi u armiju pratili drugovi, i muslimani i pravoslavci. Dolazi u kuću, bili najbolji drugovi. Tako i bi dok nas nisu zavadili, dok nam sve ovo nisu uradili - zaključuje starica.

Isti bol oseća i Srpkinja koja živi u selu Bjelovica. Njeno ime je Matić Slavka. Na dvorištu njene kapije nema graje. Nema tu niti jednog deteta, niti mladog čoveka. Jedna usamljena starica privirila je i primila nas u svoj dom. O zločinu koji je počinjen nad njenom porodicom govorila je više puta. Još jednom, i za naš portal prisetila se dana kad je i njen život, baš kao i život Time Delić - ugašen.

- Muslimani su nas napali 14. decembra. Napali su nas tako da izlaza nismo imali, nismo mogli ni uz Drinu, a ni uz ovu i onu cestu. Bili smo bukvalno u jednoj kopiti. Kako je bila zima, još se nije ni razdanilo, napali su nas već oko pola sedam ujutru.

- Ubijali su sve što su stigli, i mlado i staro. Nikoga nisu ostavili. Prvo su išle ubice - ubijali su. Onda su išli pljačkaši - i nosili sve. A onda oni koji su palili... - govori Slavka, i sa knedlom i grlu nastavlja priču o danu kad su svi njeni brutalno pobijeni.

- Prvo su mi ubili muža. Moje ćerke, Sneža i Goca izašle su da mu pomognu. Snežana je završila medicinsku i sa zavojima je krenula na kućni prag da previje ranjenog oca. Tada je jedna žena došla u dvorište i rekla : "Evo ih, dolazi ih još, bežimo!" One su ostavile oca, i krenule ka kući u koju nisu ni stigle da uđu. Streljane su na kućnom pragu. Mlađu ćerku Gordanu (24) su pogodili su u levu plećku, tako da je imala izlaznu ranu kod same dojke. Stariju ćerku Snežanu (26) su tu ranili, i rekli da ženu koja ih je upozrila na opasnost zovu da izađe iz kuće i da joj "ni dlaka s glave neće faliti".

Mojoj ćerki su, i uprkos obećanju da će je ostaviti živu, kleštima izvadili zub. Kasnije, kad sam se vratila u kuću našla sam i zub i te motorcangle kojima su joj ga izvadili.

Posle su je upucali pravo u srce, a telo je bilo toliko razoreno da kad sam je oblačila nisam uspela, već sam odeću stavila pored nje u sanduk. U moju kuću su bacali i bombe i počeli da pale, a ta žena koja se sve vreme krila u našoj kući je uspela da zaustavi požar. Ipak, njima nije bilo teško da dođu sutradan i spale je ponovo. Oni koji su to radili bili su tu od 14. decembra do 14. februara - priča Slavka i dodaje da u to vreme nije bilo kuće u kojoj nije bilo ubijenih ili bar ranjenih.

Za jedan dan, prema njenim rečima, u ovim predelima ubijeno je 68 ljudi, a u danima kasnije izbrojano je 111 mrtvih.

Danas, Slaka kaže, živi kao crna kukavica.

Borim se. Živim samo zbog moje dece stradale i muža, da bih im sveće palila. Jer - kakav je moj život? Gajila ih, školovala i neko im je život uzeo - tek tako! Ni pruta u rukama nisu imale da se brane, a ubijene su na kućnom pragu...

Redakcija portala Espreso posetila je početkom jula područje u okolini Srebrenice, u kojem su u toku rata u Bosni počinjeni užasni ratni zločini, i na srpskoj i na muslimanskoj strani. Objavljujemo priče obe strane, i dalje s jednom jasnom porukom: žrtava, i to nedužnih, je bilo i sa jedne i sa druge strane. Huškači su nas zavadili, a mnogi nedužni su pobijeni. Porodice su zavijene u crno, a duše dve naroda ubijene.

I do toga nikada nije trebalo da dođe.

Bonus video: