RASIZAM U SRPSKOM ZDRAVSTVU: Zašto postoje pacijenti prve i druge kategorije?

Tek kad se razbolite, pa shvatite na koliko pogrešan, a u isto vreme poražavajući način funkcionišu stvari u Srbiji, dođe vam iz donje polovine leđa u glavu, što bi rekao naš narod.

Priča ide ovako. U poslednjih nekoliko meseci imao sam stravične napade s probadajućim bolovima u stomaku, obično u gluvo doba, kad vam jedino Hitna pomoć stoji na raspolaganju.

Jedan od tih dana, tačnije noći, bio je preksinoć. Oštri bolovi stomak mi pretvaraju u kamen, a neka nevidljiva sila kao da mi isisava vazduh iz pluća. To traje i traje, noge su mi oduzete, paničim i patetično se opraštam sa životom i prizivam Gospoda u koga ne verujem.

Ženi diktiram šifre na telefonu, još jednom prolazim kroz sve što treba proći u ovim situacijama.

Preksinoć je Hitna izašla na teren i ljubazna doktorka dijagnostifikovala je kilu koja štrči iz stomaka kao alien. Uput za hirurga napisan, javite se sutra na VMA, oni su dežurni sredom.

Sreda na Hitnoj pomoći na VMA definicija je devetog kruga pakla. Kola Hitne pomoći stižu na svaka 2-3 minuta, iz cele Srbije. Iznose pacijente izbodene noževima, devojke koje su isekle vene, stare i mlade koji su polomili neki ekstremitet i urlaju od bolova.

Ja imam svoju muku i pokušavam da se u moru pacijenata i lekara probijem do svog hirurga. Analize krvi, dva snimanja, a onda čekanje. Posle 5-6 sati pakla koji ne prestaje stiže i dijagnoza: jaka upala žučne kese, operacija u narednih mesec dana.

Doktor mi ispisuje pet različitih lekova, ali ne mogu da ih podignem tu, već u matičnom Domu zdravlja u Kotežu.

Tamo počinje novi krug pakla. Iako sam se nepuna 24 sata kasnije opraštao sa životom, ne mogu da mi ispišu nijedan recept jer - nisam došao u smenu u kojoj je moj izabrani lekar!

Nebuloza sama po sebi, jer šta da rade oni pacijenti kojima zaista život visi o koncu? Da čekaju sutradan ujutru, a do tada ih možda više biti neće?

OK, kapiram da je povišen ton jedina opcija, nisam najponosniji na sebe, ali ova birokratska budalaština me sigurno neće sprečiti da dobijem lekove koji su mi prepisani sad i odmah.

Tu kreće nova igranka. Iako su mi na VMA rekli da 4 od tih 5 lekova mogu da se dobiju na recept (dakle, da se ne plaćaju), dežurna doktorka mi saoštava da ni za jedan ne može da mi izda recept.

Zašto, moliću lepo, kad sam već godinama zdravstveni osiguranik, uredno mi se odbija od plate za to?

Ovde već počinjem da ludim. Neki genije, ispostaviće se, iz Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, napravio je liste pacijenata, pa tako osoba A kojoj je potreban lek XY može da dobije taj lek jer je taj neko tako odlučio, ali zato osoba B kojoj je takođe potreban lek XY pomenuti lek ne može da dobije?!?

- Čekajte bre, ljudi, gde je logika, ko pravi te rasističke podele, po kom kriterijumu su one nastale, kako neki mogu da dobiju lek, neki ne mogu, zašto moram da plaćam lek kad je na listi za recepte, ko je napravio listu i po kojim kriterijumima, zašto se moja bolest tretira kao manje važna, pa lek za svoje tegobe moram da kupim iako sam osiguran... - ispaljujem sva ova pitanja ni krivoj, ni dužnoj doktorki.

Žena sleže ramenima, nije joj prijatno, pravda se kako to nije njena odluka, već: žalite se Zavodu za zdravstveno osiguranje.

Zaista? Kako to mogu da se žalim u pola 6 popodne kad su mi lekovi hitno potrebni? Koliko brzo će stići odgovor? Da li će to biti u narednih pola sata, jer dozu moram da popijem tad?

Naravno, pitanja su nebulozna, a situacija u koju je srpski pacijent stavljen kafkijanska. Niti možete nekom da se žalite, niti ćete, ako vam to nekim čudom i pođe za rukom, ikad dobiti odgovor.

Stavili su nas pred svršen čin. Hoćeš da se lečiš, a lekovi su ti potrebni? Plati, rođače.

U redu, novac nekim ljudima nije problem, ali šta ćemo s onim ubogim staricama i dekama koji preživljavaju od crkavice? Oni, mučeni, daju pola jezivo niske penzije za lekove, pa je još neki guzonja iz RFZO odlučio da će plaćati sami pojedine lekove koji su im potrebni. A ceo život su odvajali od plate za zdravstveno osiguranje.

Odavno je poznato da nema pravde u Srbiji. Posebno je nema za stare, nemoćne i bolesne. Samo te nekako uvek dodatno porazi činjenica koliko je ova država dehumanizovana i u šta smo se to pretvorili.

U zveri, ne u empatične osobe.

Neko će sad pomenuti farmakomafiju, lobije, stavljanje lekova na liste prioriteta i slične stvari. Moguće da je deo odgovora u tome, ali zaista: kad smo to prestali da budemo ljudi, a postali jedni drugima vuci?

Bonus video:

Jako nevreme u Srbiji, kiša lije kao iz kabla