ZAŠTO JE UMRLO STARO SELO: Jedna sasvim intimna priča o jednoj vrlo tužnoj stvari (FOTO)

Srpsko selo je na aparatima. To više nije nikakva novost.

Još od poslednje četvrtine 20. veka sve što nije htelo da ustaje s petlovima, hrani stoku, vodi krave na ispašu i radi teške poljoprivredne poslove, migriralo je u gradove.

To je bilo u vreme pre interneta i mobilnih telefona. Ljudi su, prirodno, tražili više od sebe i za sebe, učili su škole, srednje, više i fakultete, i gledali da ostanu tamo gde ih je sudbina posejala.

Ova priča počinje 1968. godine. Tad je moja majka Milica došla u Vranje. Došla je iz Starog sela, seoceta od pedesetak kuća smeštenog između Leskovca i Prokuplja, blizu Žitnog potoka.

Leskovac, Bojnik, Žitni potok, Staro selo, to je maršruta koju sam napamet naučio u godinama koje će doći, kad smo, jednom u dva-tri meseca, išli kod baba Radmile i deda Vlastimira, majkinih roditelja. Radmila je Vlasti izrodila sedmoro dece, šestoro je zauvek otišlo sa sela.

Prvi je zapalio Dragiša. Otišao je u Beograd, dobio posao vozača u nekoj od saveznih službi, gde ga je vrlo brzo, u saobraćajnoj nesreći, zatekla smrt. Mladog i zdravog kao ruža.

Ostala deca: Vida, Anđa, Luka, Stanimir i Milica, potegli su put Niša, Prokuplja ili Vranja. Jedino je Nikosava sa svojim suprugom otišla u Bublicu, selo 20 km dalje i tamo ostala do kraja života.

Srbi selo za grad menjaju duže od pola veka. Selo je malo, monotono, tesno, svaki dan je "dan mrmota", uz svu lepotu koju odrastanje na čistom vazduhu nosi, živeti i opstati na selu je teško.

Đavolski teško.

Drugačije je vaspitanje ostavljalo naše babe i dede na toj tvrdoj, samotnjačkoj seoskoj zemlji. Već su njihova deca, začeta pre ili posle Drugog svetskog rata, nametala sebi drugačije ciljeve.

Tu se opet vraćamo na Milicu Zdravković, par godina pre nego što će postati gospođa Stajić. Radila je naporno nekoliko poslova dok se nije skrasila u Jumku, udala se i rodila dvoje dece. U njeno rodno selo išli smo bar 4 puta godišnje, vrlo rado i vrlo čilo.

A tamo, sva ta Radmilina i Vlastina deca, delili bi sve one poslove koje su radili dok se nisu otisnuli u beli svet. Obično posle večere, dogovarali bi se ko će sutra ujutru da nahrani kokoške, a ko svinje, ko će da počisti u štali za kravama, ko će da kosi seno, a ko da vodi krave na pašu. Dok nisu stasali unuci, željni da baš na taj način uđu u svet odraslih, ta deca i njihovi muževi i žene, radili su sve ono što je bio posao matoraca kad deca nisu bila tu.

Hteli su da pomognu svojim roditeljima i makar tako im se oduže za godine odrastanja u Starom selu, bogu iza nogu.

To selo pamtim kao veliko (iako nije bilo), umereno bogato i stalno puno ljudi. Na sokak, neku vrstu centra sela, izlazilo se predveče. I staro i mlado. Deca pikaju lopte ili se jure po onim gudurama, pokušavajući da ne polome vratove ili da se izvuku makar s jednom modricom na veče.

Oni mladi, a ipak stariji od nas, sedeli bi na deblu dugačkom 15-ak metara, dobacivali lepim devojkama, pričali masne viceve, komentarisali sport i politiku i non-stop se šalili.

Vremena su, govorimo o osamdesetim, bila šućmurasta, ali ljude duh nije napuštao.

O vikendima bi se celo selo preselilo na najveću livadu u tom kraju, ekipe bi se podelile i igrao bi se fudbal. Pravi, veliki fudbal, krljanje u cevanice, oštri dueli, svađa i po koja ćuška, a kad se sve završi, zagljaj i na pivo. Kao da se do malopre nisu klali na nož.

To selo, tih godina, pamtim i po samotnjačkim šetnjama po livadama, šumama, obroncima planina, zakasavanju po potocima i rečicama, branju šumskog voća, blejanju u prirodi... Što dalje i nepoznatije, dotad neotkriveno, to bolje.

Godinama kasnije, u vojsci u kasarni "Stevan Sinđelić" u Nišu, fasovaću tzv. alergiju na polenov prah, od koje pati pola Srbije. Do dana današnjeg izlazak u prirodu u rano proleće, a sad već i na leto, za mene je avantura s često bolnim posledicama. Razvio sam imunitet na razne lekove, ne pomažu ni naočare, priroda i ja smo na Vi već jako dugo, a zanimljivo, ništa od tih simptoma nije se javljalo u brojnim kilometarskim šetnjama po Starom selu i njegovoj pitoresknoj okolini.

Još malo emotivnog flešbeka. Neke od fatalnih, kliničkih ljubavi sa slomljenim srcima na kraju ferija, desile su mi se tih godina u Starom selu.

Tamo me je prvi put ozbiljno izujedao pas, veći od mene, i do kraja života mi ostavio traumu od tih divnih životinja, toliku da danas zazirem i od pudlica.

Godinama sam imao strah od penjanja na drvo. Pobedio sam ga u Starom selu.

Pamtim i seoske vašare u obližnjem Žitnom potoku, takozvane sobore, sa svim onim licidarskim srcima, šećerlemama, šećernim penama i ušećerenim jabukama. Mnogo šećera, definicija klinačke sreće.

Moj tata je nekad davno igrao fudbal za FK Dinamo iz Vranja, ali nisam bio rođen da bih tome svedočio. Prvi put sam video ćaleta kako pika fucu upravo na jednom od tih sobora, u školskom dvorištu pored crkve u Žitnom potoku. Razumećete koliko je to važno za klinca koji je slušao sve te fudbalske priče od najranijeg detinjstva...

Jedan od mirisa mog sela su i dunje na ormarima i predivna čista posteljina u ogromnim krevetima u koje su nas roditelji stavljali posle kupanja, nakon celodnevnog ludovanja po staroselskim sokacima, kad bi se s prvim mrakom vratili štrokavi kao svinjice.

TV-a nije bilo. Video-igrice, kompjuteri, bajsevi, motori, sve je to ostajalo u Vranju na tih nedelju ili dve raspusta i nikad mi nije nedostajalo.

Bilo je, međutim, crepulje i najdivnijeg hleba s mladim sirom i toplim mlekom koji je mesila baba Radmila za doručak. Bilo je mirisa one žute rakije koji ne podnosim ni dan danas, a tata i deda bi je ispijali svako jutro, za dobro jutro. Ćale i danas tvrdi da je ta rakija najbolja koju je probao u životu.

Bilo je slobode, bilo je sunca, bilo je osmeha, bilo je tomsojerovskog otkrivanja sveta i svog mesta u njemu. Zbunjen si klinac, realno nemaš pojma ni o čemu, ali jurcaš bezglavo, od svega uzimaš sve, ne želiš ništa da propustiš, stičeš prijatelje koje dotad nisi poznavao, a biće ti dragi dok god dišeš vazduh, pa makar ih kasnije godinama ne viđao...

To Staro selo umrlo je s dedinom smrću početkom devedesetih. Par godina kasnije za njim će otići i moja Milica, a onda i njegova Radmila.

Porodična istorija govori kako su se u napuštenu kuću uselili ujka Stanimir i ujna Sonja. Oni su održavali vatru tog domaćinstva s puno muka u narednih dvadesetak godina, dok nedavno nisu otišli i oni.

Kuća je sad pusta. Od majkinih braće i sestara živa je još samo Anđa, a ona je u Nišu. Kuću niko ne obilazi, sve je pod zarđalim katancima.

Srce me boli zbog toga. Moja deca nemaju selo. Kravu, ovcu i kokošku vide samo u slikovnicama i u knjigama. Stalno ih vodimo u prirodu, ali nije to to.

I upravo zato, nakanio sam se prošle godine u Staro selo, žena, klinci i ja, prvi put posle toliko godina. Bar 25 godina, tamo od 1992, moja noga nije kročila u selo mog detinjstva, moju omiljenu eskapističku oazu.

Zatekao sam tugu, jad i čemer. Asfalta i dalje nema, nikad ga neće ni biti. Gotovo sva ona domaćinstva zamrla su ili su napuštena. Stari ljudi, poslednji koji su održavali plamen života u Starom selu, skoro svi su preminuli. Ostalo je svega nekoliko staraca, koji zaista nisu imali gde. Ili nisu želeli da odu.

Obradovali smo se jedni drugima kao rod najrođeniji. U tih par sati trebalo je spakovati četvrt veka naših života. Moje su priče duže i sadržajnije, ali nekako, bilo mi je neprijatno da ih pričam. Baš tim ljudima koji pamte bolja vremena i koji se bude i uspavljuju sa surovom, samotnjačkom prirodom, a sećanja su otprilike sve što im je ostalo.

Knedla mi je bila u grlu sve vreme. Srce je gorelo, par puta sam zasuzio. Čudna kombinacija sreće što sam ponovo tu i tuge što moje oči pune prizori kataklizme koja je zadesila naše divno selo.

Ljude duhovitost nije napustila. Iako stari, zdravlje im je očuvano, a oči sijaju. Sve vreme pričamo anegdote iz lepših vremena. Smejemo se i milujemo pogledima, svesni da ćemo se sledeći put videti ko zna kad, ako se uopšte više vidimo.

Priroda je ostala netaknuta. Monumentalno lepa. Bio je jedan od najdivnijih dana u poslednjih par godina. Kontrast savršene prirode, mira i tišine u vazduhu, mirisa kasnog leta i rane jeseni u nozdrvama, te oronulih i napuštenih kuća i danas me proganja.

Ovaj tekst čeka dugo da izađe iz mene. Nahrupile emocije, a povoda ima.

Suva statistika govori da će srpsko selo posle faze kliničke smrti, u kojoj se nalazi, definitivno preminuti tamo oko 2030. Za 12-13 godina.

Država, naravno, na vestima u svojim medijima svako malo šalje sliku kako je sve super, kako subvencija nikad više, kako je selo na putu oporavka... U praksi, selo je na samrti.

Doduše, puno je mladih ljudi koji se okreću poljoprivredi i njenim dobrima, u pokušaju da se izmeste što dalje od gradskog ludila i sačuvaju ono malo zdravog razuma. I sam se trudim da se ubacim u ovu grupaciju.

Ne znam gde ću biti te 2030. i da li će me uopšte biti, ali znam da je jedan od mojih "rosebudova" ostao u Starom selu, tamo negde osamdesetih godina prošlog veka.

I sve bih dao da moja deca dožive to isto.