TOPLI ZEC, KIBLA I OSTALE MONSTRUOZNE METODE: Kako su sve mučili zarobljenike Golog otoka! SPREMITE ŽELUDAC!

Priča Darinke Tatalović, žene koja je bila prva i jedina kojoj su dozvolili da poseti muški zatvor na ozloglašenom Golom otoku, ganula je mnoge. Ova hrabra žena se nije libila da ispriča sa čim su se sve ona, ali i njen suprug Milan Tatalović suočavali za vreme vladavine Josipa Broza Tita.

Mnogi su upućeni i u Darinkinu borbu za sopstvenu kuću od 130 kvadrata i 12 ari placa u Tolstojevoj 35. Naime, nju je Darinkin otac, Sava Đekić kupio od svog gazde Bohusa Boukala, predratnog direktora Praške banke. Ipak, njoj su vrata kuće zaključana, a ima i zabranu prilaska vili u kojoj je godinama živela, dok se u nju nije usleila Ružica Đinđić, supruga pokojnog premijera, Zorana Điniđića.

Obzirom da su se u poslednje vreme pojavili komentari sumnje gde su se određeni ljudi pitali odakle njenom ocu koji je bio ”samo” baštovan vila takvog ranga, Darinka je želela da se obrati kako kaže svim “nevernim Tomama” i da im odgovori na postavljena pitanja.

- Moja porodica je oduvek radila i zarađivala. Taj isti baštovan, odnosno moj otac je radio na dvoru Kralja Aleksandra, imao je zavšen fakultet u Švajcarskoj, i govorio je četiri jezika. Kada je penzionisan, pošto je završio „Šumarski fakultet“, poželeo je da ima svoju staklenu baštu,“Staklaru“, kako bi se bavio proizvodnjom cveća. Sa druge strane, moj deda je bio u Dragačevu nadničar i stekao je veliki imetak u Guči. Igralište od 6 hehtara sa šumom. On je ostavio svoje kosti na Kajmakčalanu, a njegovo ime je ostalo upisano na staroj crkvi u Guči.

Pošto je bilo urezano visoko, partizani nisu mogli da ga obrišu, priča Darinka. Ona je dodala kako je ponosna na svoje poreklo i svoju imovnu jer njenu porodicu nikad nije bilo sramota da radi. Iz tih razloga, kako kaže, boirće se svim sredstvima da povrati svoju kuću za koju je cela njena porodica radila.

Ona je napomenula kako ne želi svoju imovinu koja je stečena „krvlju“ da ostavlja mafijašima, a Ružici Đinđić poručuje, „Da zaradi, a ne da otima“. Može se reći da je Darinka i jedan od najstarijih svedoka koji su prisustvovali komunističkoj borbi za vlast čije su brutalne metode na Golom otoku odnele više od 25. 000 žrtvava, i da je to dalje uticalo na živote više od 500.000 ljudi.

Na Golom otoku je u proseku konstantno bilo po tri i po hiljade ljudi. Novi su stizali na svaka tri meseca. Svaki dan su na leđima nosili teško kamenje koje im je cepalo kožu, a za jelo bi im uvek bilo servirano isto - po devet zrna čorbastog pasulja. Izuzetak su bili Nova godina i komunistički praznici kada im je sledovalo - čitavih 13 zrna!

Iako se trudila bude optimista i opiše svoju ljubavnu priču koja je preživela sva iskušenja koja može, uključujući protivljenje roditelja jer je njen izabranik Milan bio deset godina stariji, a ona maloletnica, ono što je pre svega želela da istakne u svojoj ispovesti su torture sa kojima su se politički neistomišljenci druga Tita suočavali u najpoznatijem mučilištu na ovim prostorima, na čuvenom “Golom otoku“.

Darinka Tatalović priča za Espreso kako komunistima nikada nije bio cilj ideologija, već otimanje tuđe imovine, i otuđivanje crkvenih dobara da bi na kraju uklonili najvećim delom obrazovane ljude koji su govorili nekoliko stranih jezika u to vreme. Kako ističe, komunisti su uklonili i sve industrijalce, trgovce i bogate ljude iz seoskih domaćinstava koji bi Titu mogli da ugroze vlast.

Dok vodi svoju kako kaže “možda poslednju bitku u životu", Darinka se sa suzama u očima priseća i svoje burne prošlosti koja joj svaki put proizvede snažne emocije. Kako nam je ispričala, ona i njena porodica su trpeli strašna maltretiranja zbog njenog supruga koji je bio zatvorenik na Golom otoku.

Naime, on je bio vojni izaslanik u Londonu, a oktobra 1949, prisustvovao je predavanju u Domu JNA o situaciji na relaciji Tito- Staljin. Pred prijateljima je izjavio da "ne može da mrzi sovjetski narod“ i ta rečenica ga je zamalo koštala života. Preživeo je logor, ali je naredne četiri godine trpeo najveća zverstva koja normalan čovek ne bi mogao ni da zamisli.

Za vreme života, suprug je Darinki rekao kako je mnogo teže gledati mučenje drugih ljudi, nego samog sebe.

- Kad čoveka tuku, on nekako to izdrži, oseća bol, ali mu je srce na mestu. Sa druge strane, kada si svedok mučnog prebijanja, i srce i mozak ti se cepaju, prepričava Darinka Milanove reči kroz suze.

- Moj muž nije mogao da mrzi Ruse jer je u ratu na Sremskom frontu preživeo upravo zahvaljujući njima koji su mu dali krv "direktno iz vene". On je digao nemački tenk u vazduh i dobio je orden Narodnom heroju. Prebačen je u Trst, i tamo su mu ukazali pomoć jer su mu karotide bile presečene, priseća se Darinka.

Nakon što je shvatila da je njen voljeni Milan nestao, Darinka je pozvala njegovog brata koji je bio potpukovnik u to vreme. On je potegao velike veze i i našao ga je u Đušinoj ulici. Kako nam je Darinka rekla, prvo je bio zatvorenik u zgradi "Tanjuga" i to dva sprata pod zemljom gde su ga "drugovi iz partije" mučili, da bi ga ubrzo prebacili na Banjicu.

Nakon "Đušine", Darinkin suprug je sproveden na Banjicu u "mučilište". Otišao je sa 92 kilograma, a izašao sa 58 kilograma. Ubrzo, stigla je presuda od nadležnih organa koja je glasila "4 godine strogog zatvora", a Milan je momentalno prebačen u Gradišku.

- U Gradiški je bio 3 meseca, a najveći neprijatelji tamo su im bile ustaše. To je bio zatvor gde su svi bili pomešani, a čuvari su namerno "puštali" ustaše koje su imali jasna naređenja. Moj suprug je najmanje pričao o svom životu iz tog perioda jer je imao velike traume i tada je preživeo najveća mučenja. Koristili su takozvano "istočnjačko mučenje" koje se sastojalo u tome da zatvorenik legne, a na njegove grudi i noge sednu dva čoveka. Kada postane potpuno bespomoćan, sipaju im vodu kroz nos sve dok im ne popucaju svi kapilari u mozgu. Kako mi je suprug pričao, mnogi bi se odmah onesvestili od straha, ali to nije sprečilo ustaše da dovrše posao, priča Darinka.

Kako nam je naglasila, ustaše su imale svoju kabinu, a primali su pakete i novac. Sa druge strane, nekadašnji borci i rukovodioci NOB-a doživeli su da se na njih sažaljevaju iste te ustaše, što je za njih bila posebna vrsta poniženja.

Milan je nakon tog monstruoznog mučenja iz Gradiške prebačen u Bileću po najvećoj zimi, a boravio je u ledenoj ćeliji sa malim prozorom.

-To je bila mala ćelija u kojoj je bila samo jedna mala daska koja se vadila noću kada je vreme za spavanje. To je bila posebna vrsta pakla za njega, a poenta je bila u potpunoj izolaciji i smrzavanju, priča Darinka.

Nakon što je preživeo i taj pakao, došao je red na "Goli otok" i to 1950. godine, a nakon toga Darinka je izgubila muža kakvog je poznavala, i to zauvek. Tamo nisu vredele međunarodne konvencije o ljudskim pravima niti su ikada dolazile kontrole. Međunarodni komitet "Crvenog krsta" je na primer odlazio u Jasenovac, ali na Goli otok nikada nije kročio.

- Nakon torture i batinjanja koje su preživeli, politički neistomišljenici druga Tita uključujući mog supruga su brodom "Punat" stigli na Goli otok.

Prvo što je sačekalo zarobljenike je bio "topli zec", tortura rezervisana za "guštere". Više od 3.000 kažnjenika stajalo je u špaliru kroz koji su trebali da prođu dok su ih oni iz sve snage udarali pesnicama. Kao džakovi, nagurani u potpalublje broda koje je moglo da primi maksimalno 250 ljudi. A bilo ih je oko 1.100. Po dvoje povezanih užadima. Uz surovo batinanje, nemilosrdno su ih gurali jedne preko drugih. Oni sa dna, pokušavali su da dišu, grabili su zavezanim rukama da se izvuku pod teretom novoubačenih mučenika. Oni s vrha, teži, propadali su na dno. Borili su se za vazduh, makar za samo jedan udisaj, objašnjava Darinka.

- Dovoljno je bilo petorica da te tako udare, pa da na mestu ostaneš mrtav, a zamisli kad te dovati njih 3.000! Uzgred su ih zvali pogrdnim imenima - izdajnicima, lopovima, banditima, priča ona dodaje:

- Stariji zatvorenici su morali da ih tuku dok je policija sve nadgledala. Lomili su im ruke, noge, a ko bi odbio i sam bi bio tučen.

Darinka je napomenula kako je glavni cilj komunista bio omalovažavanje zatvorenika i dodala da je Tito ideju dobio od Staljina i njegovog "Gulaga". Nakon što bi stigli na Goli otok, zatvorenici su morali da se jave isledniku kako bi dali generalije, odnosno koliko je ko osuđen, a dobili su i uniforme nakon čega su bili raspoređeni su po barakama.

- Pošto je bio vojno lice, moj suprug je smešten u posebnu baraku kod Petrove jame gde su bili osuđenici na dvadeset godina, među kojima je bio Arsa Jovanović. Zatvorenika je bilo mnogo, a imali su po jedno ćebe, pa su morali da leže kao sardine. Po njih 20 na tri sprata. Bilo ih je ukupno 120 na jednom mestu, pa tako kad se jedan okrene, svi moraju, priseća se Darinka. Ona je dodala da jo je suprug govorio da je vašaka bilo toliko da su zatvorenici ispod pazuha vadili punu šaku. Oni su takođe razvezivali žice koja bi im držala pantalone (ispod koji nisu nosili donji veš).

- Bilo je tamo svakakvih boleština. Samo od pegavog tifusa umrlo je više od stotinu ljudi, priča Darinka Tatalović.

U prostoriji gde su spavali, nalazila se "kibla". U prevodu, drvena kaca gde su svi zatvorenici obavljali veliku i malu nuždu.

- Ako je neko napravio samo neki "mig" ili bilo šta što bi nadređenima bilo sumnjivo, morao je čitavu noć da bude nad kiblom, a svi ostali su morali da mokre po njemu. Dežurni revidirac je sve to nadgledao, a ukoliko bi neko obavljao svoje fiziološke potrebe pored, a ne nad tim što je nad kiblom, pridružio bi mu se sa druge strane, kaže Darinka.

Hrana je bila posebna vrsta kazne za sve zatvorenike, a kako nam je Milanova supruga rekla, oni su se dovijali na razne načine čak i zbog jednog zrna pasulja.

- Sve u svemu, ljudima je stradao imuni sistem, a tuberkuloza je bila široko rasprostranjena. Lekar je dolazio samo utorkom i petkom, ali od toga nije bilo mnogo vajde, tvrdi Darinka.

Mukama, ali i monstruoznim idejama nije bilo kraja.

- Ko je nosio kamenje u improvizovanim nosilima sa duže strane, vukao je manji je teret. Ko je kažnjen, nosio je kraću stranu. Kao što se zna, zatvorenici su prenosili kamenje sa jedne gomile na drugu i tako po ceo dan po najvećoj vrućini. Sećam se da je moj prvi odlazak tamo bio u aprilu 1950. godine i da je bilo jako toplo, priča Darinka Tatalović.

- Ja sam pošla na Goli otok iz Bara, pošto smo morali da idemo drugim putem, a ne kao zatvorenici. Zahvaljujući Vojinu Jankoviću koji je bio upravnik zatvora tada, ja sam uspela da odem na ostrvo. Mama je tada spremila vanilice koje je spakovala da ponesem za put. Sećam se da su mi dva policajca naredila da gledam samo napred i da ne skrećem pogled. Međutim, pošto je Goli otok pored šume i planine Velebit, bile su velike bure, a jedna je zadesila i nas. U tom trenutku, prema nama je išao jedan brod. Kako je duvao vetar, otkrio je

šatorsko krilo sa njega, i dok smo se mimoilizali u tesnacu, videla sam čaršafe i leševe koji su bili žuti i poređani kao sardine. Bacali su ih u more da ih dotuku morski psi, priča Darinka kroz suze i naglašava da tu scenu neće zaboraviti dok je živa.

- To svet treba da vidi, o tome se ne sme ćutati, kaže ona i dodaje da je u narednim godinama kada su počele i turističke ture do Golog otoka, došlo do velike najezde morskih pasa.

Darinka se takođe prisetila kako je izgledao njen prvi susret sa Milanom koji je tada robijao na Golom otoku.

- Moj prvi susret sa Milanom je bio jako težak. Kada me je ugledao, sakrio je suze prljavom maramicom i pitao me je: "Je l' ti smrdim?","Kako ti izgledam?", "Jel sam smršao?". Odgovorila sam mu da mora da bude jak i izdrži sve, kao i da primeni sve što smo do tada pričali. Nalazili smo se u jednoj prostoriji koja je bila presluškivana i tamo smo uglavnom puno razgovarali. To smo primenjivali na svaka dva meseca, i to sve dok nije izašao na slobodu, 1953. godine.

Darinka je na kraju došla do zaključka kako je iz vile na Dedinju izbačena upravo zbog svog sada pokojnog supruga, Milana Tatalovića.

- Moja porodica je jako trpela zbog naše ljubavi, ali se ne kajem jer sam ga jako volela. Pet meseci nakon njegovog hapšenja, izabačeni smo iz naše kuće i od tada počinje moja borba sa Ružicom Đinđić, objašnjava na kraju Darinka Tatalović.

Podsećamo, Goli otok se prostirao na 4,7 kvadratnih kilometara, istočno od Istre, u Velebitskom kanalu, između ostrva Rab, Sveti Grgur i Prvić. U Prvom svetskom ratu Austrougarska je na njemu čuvala ruske zarobljenike sa Istočnog fronta. Posle sukoba Tito - Staljin, 1948. godine, na Golom otoku se otvara zatvor za političke kažnjeninike, ali je bilo i nešto osuđenih ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata, mahom ustaša. Prvi zatvorenici stigli su u jesen 1949, poslednji su otišli 1956.

Većina zgrada na ostrvu bila je smeštena između uvala Mala Tetina i Melna. Sredinom pedesetih zatvor je sa saveznog nivoa prešao na republički, pa je Hrvatska tu do 1988. čuvala obične kriminalce.

U vreme Rezolucije IB, to je zvanično bilo Radilište administrativno kažnjenih

muškaraca/žena društveno-korisnim radom. Ideja je bila da se izoluju Staljinove pristalice kako bi, u slučaju napada Sovjetskog Saveza, lako bile likvidirane. U svakom trenutku na ostrvu je bilo između 2.000 i 3.000 zatvorenika, koji su se delili na “bandu“ i “revidirce“.

Bilo je i pripadnika radne brigade. Naime, to su bili oni koji su se “popravili“ i spremali za odlazak kući.

Do danas ne postoje precizni podaci, ali računa se da je kroz logor za sedam godina prošlo između 40.000 i 60.000 ljudi. Procene broja mrtvih su još nepreciznije. Spekuliše se da je od 3.000 do 15.000 ljudi tu skončalo pod batinama, od iznurenosti, difterije ili se prosto ubilo skokom u ambis.

Prema poslednjim podacima, procentualno, 44 odsto zatočenih bili su Srbi, 21,5 odsto Crnogorci, 16 odsto Hrvati, a pet odsto Makedonci. Bilo je nešto malo i Slovenaca i Albanaca. Zatvor se sastojao od četiri logora: Prvi muški (Mala žica), Drugi muški (Velika žica), Petrova rupa (Kota 101) i kasnije Ženski logor. Prvi ženski logor bio je na Svetom Grguru, kao i oficirski logor.