POZVONILA JE NA VRATA RUŽICE ĐINĐIĆ: Darinka se ceo život bori za očevu kuću u kojoj sada živi posluga udovice premijera (VIDEO)

Dedinje, jedan od najlepših krajeva u Beogradu je poznato po svojoj raskoši, lepoti, ali i prokletstvu, barem u slučaju Darinke Hadži Tatalović. Naime, Darinka je više od pola života provela u "Kafkinom procesu", boreći se protiv vetrenjača.

Tolstojeva 35 je adresa na kojoj se vodi kuća od 130 kvadrata i 12 ari placa, koju je njen otac, Sava Đekić, kupio od svog gazde Bohusa Boukala, predratnog direktora Praške banke. Ipak, ona kroz kapiju ne može jer na toj adresi trenutno živi Ružica Đinđić, a u Darinikinoj kući živi njena posluga.

Otac je prodao imanje u Guči, a Boukal mu je kuću sa placom dao jeftino jer su i on i majka radili kod njega. Još pre rata je naše kuće delila ograda i imali smo dva ulaza na dve različite ulice - Užička 40 i Tolstojeva 35. Ja imam dokumenta, svedočenja naslednika, ali ništa nije pomagalo jer je Agencija uporno tražila ugovor o kupoprodaji. Udba je zbog toga ubila mog oca, tvrdi Darinka.

Besna, ali i pomalo tužna Darinka je odlučila da pozvoni na dobro poznati interfon ispred svoje kuće kao bi ušla unutra i pokušala da razgovara sa Ružicom Đinđić. Nažalost, vrata se nisu otvorila, ali je Darinka želela svima da pošalje poruku:

Kaže kako bi želela da se suoči sa Ružicom Đinđić jer želi da joj objasni stvari za koje nije sigurna da ona razume.

- Iako znam da to verovatno ne bi urodilo plodom, želela bih da porazgovarm sa njom, da joj objasnim, da joj pokažem dokumentaciju. Mi smo dve odrasle osobe, i kompromis bi trebalo da postoji, tvrdi Darinka.

Nakon što je Darinka zbog spornog placa pokrenula sudski spor 1992. godine, nakon šest godina, mislila je da je njen pakao gotov jer je sud presudio u njenu korist i korist njenog brata. Čak su uspeli da se uknjiže kao vlasnici i plaćali su porez. Na zahtev republičkog pravobranioca, postupak je opet pokrenut, a odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud je oduzeo Darinki i njenom bratu kuću i poništio uknjižbu.

Najveća ironija u celoj priči je to što je Darinka Tatalović do skoro plaćala porez na imovinu koju je porodica Đinđić uveliko koristila.

Iako je imanje 1998. godine vraćeno na korišćenje predratnim vlasnicima odlukom Drugog opštinskog suda, a potvrđeno od strane Okružnog suda 1999. godine, porodica Đinđić se ipak uslelila pomoću revizionog postupka. Tim činom sud je nacionalizovao imanje što nije urađeno čak ni u vreme komunizma, kojeg Darinka ne želi više ni da se seća.

Tatalović se iz očaja odlučila na štrajk glađu u svojoj 82-oj godini, 8. juna 2017. godine ispred Agencije za restituciju, jer joj neće biti vraćena rodna kuća u Tolstojevoj 35.

Tada su mi rekli da ću biti odbijena i da mogu dalje da se žalim jer navodno nema dovoljno dokaza da je kuća pripadala mom ocu Savi Đekiću, rekla je Darinka.

Naime, u Boukalovoj vili, u Užičkoj 40, sve do raspada bivše zajedničke države živeo je poslednji jugoslovenski predsednik Stipe Mesić. Posle njega tu su stanovali srpski premijeri Radoman Božović, Nikola Šainović i Mirko Marjanović.

- Bohuslav Boukal je bio bankar i zadržao je veći deo placa koji se vodi na Užičku 40. Pre je između njihovog dvorišta i dvorišta Đekića postojala ograda. Danas je to ponovo spojeno u isti plac, koji je uknjižen na Ružicu Đinđić, a dobila ga je razmenom za dva stana s državom, priča Darinka.

Kako kaže, njenu kuću su poštedeli čak i nemački okupatori u Drugom svetskom ratu iako su njenog oca odveli u logor.

- Ni komunisti posle rata je nisu nikada formalno nacionalizovali, iako su je uzurpirali za svoje glavešine. Ipak, kada je došla takozvana demokratska vlast, sve je palo u vodu jer su nam oni bukvalno oteli kuću.

Kako nam je Darinka ispričala njen otac, Sava Đekić je bio pratnja Aleksandra I Karađorđevića, a u Drugom svetskom ratu je bio simpatizer partizana i podržavao je njihovu borbu protiv okupatora .

Nemci su ga odveli u logor na Banjici koji je samo čudom preživeo. Mi smo za vreme nacista izvukli živu glavu i sačuvali kuću da bi nam se posle demokratska vlast otela imovinu.

Nakon što je utvrđeno da Darinkina porodica nema partijski list stiglo je naređenje o njihovom izbacivanju.

20. aprila 1950. godine na adresi Tolstojeva broj 35, kamion sa zarobljenicima se zaustavio, kada je izašao jedan od jugoslovenskih policajaca.

Kada nam je saopšteno da odmah moramo da napustimo kuću, znali smo da nas čeka pakao. Dobili smo privremeni smeštaj i rečeno nam je kako ćemo se vratiti u našu kuću. To se nikad nije dogodilo. Nikad neću zaboraviti kako smo trčali u suzama za kamionom sa stvarima. Mogu reći da mi je to bio jedan od najgorih dana u životu, priseća se Darinka.

Kada se Sava Đekić usudio da ode kod nadležnih i pita šta će biti sa njegovom porodicom i kućom dobio je pritvor nakon čega je umro. Darinka se usudila da pomene svoju kuću pa čak i da podnese tužbu zahtevajući povraćaj imovine. Zapravo, kuća Đekić nikada i nije formalno oduzeta.

Kako Darinka kaže, najveći problem u celom sporu je činjenica da je kuća u Tolstojevoj 35 pripojena imanju u Užičkoj 40, gde je bila zvanična rezidencija najviših funkcionera Jugoslavije i Srbije.

Nakon što je presuda u Darinkinu korist okružnog suda 18. avgusta 2001. godine postala pravnosnažna i izvršna, ona 21. januara 2002. godine odlazi pred ulaz u kuću u Tolstojevoj da bi sačekala sudske izvršitelje koji će je uvesti u posed.

Na njeno iznenađenje tada se pojavljuje obezbeđenje tadašnjeg predsednika vlade Zorana Đinđića koje je tera odatle uz obrazloženje da je javni pravobranilac podneo zahtev za reviziju.

- Imanje u Tolstojevoj 35 je nakon toga nacionalizovano samo da bi kratko vreme posle toga ponovo bilo privatizovano – ovog puta u korist Ružice Đinđić, priča očajna Darinka.

Da stvar bude gora, Darinka Tatalović dobija zabranu da prolazi Tolstojevom ulicom iako je u to vreme uveliko plaćala porez za kuću u kojoj živi Đinđićeva udovica. Darinka se obraćala i sudu za ljudska prava u Strazburu, a u pomoć je pritekla i porodica Boukal, koja je u međuvremenu podnela zahtev za povraćaj otete imovine u Užičkoj 40.

Darinka se nakon svega što je preživela, obratila i predsedniku Srbije, Aleksandru Vučiću i generalnom sekretaru predsednika Republike Srbije, Nikoli Selakoviću za pomoć. Nakon toga, dobila je odgovor da predsednik Srbije nema pravo da se meša u odluke suda što je ona i želela da čuje jer kako kaže, u vreme DS-a se stvari nisu tako odvijale.

Darinka je pored oduzimanja krova nad glavom preživela smrt muža, ali i sina nakon čega je i sama želela da oduzme sebi život. Takođe, i sama je kako kaže, preživela atentat.

- Jul i Mira Marković su želeli da me smaknu pa se tako jedan sa njihovim kolima zakucao u mene. Nije uspeo da me ubije, ali sam dobila upozorenje od policije da ne idem niz ulicu, već trotoarom uz ogradu, priča kroz suze Darinka i dodaje:

Muža su mi ubili, sin je navodno poginuo, ali ja znam da to nije istina, i moj život je u jednom trenutku izgledao nezamislivo. Otišla sam u Jerusalim jer sam htela da dignem ruku na sebe, ali su me ljudi ubedili da to ne uradim jer se ne sme, kaže Darinka Tatalović.

Danas, nakon svega što je preživela, poslednja nada Darinke Tatalović, koja sanja da bar još jednom u životu uđe u kuću u kojoj se rodila, je da pravda bude zadovoljena. Ona ima jednu jedinu životnu misiju, a to je da krv njene porodice nije uzalud prolivena i da ona da u nasledstvo kuću kome god želi, a ne da država vrši klasičnu otimačinu.

Pogledajte bonus video: