VUK ALEKSIĆ JE NEVEROVATAN! On je specijalizant NEUROHIRURGIJE, ali i VELIKI MAJSTOR BRAZILSKE DŽIU DŽICE! (VIDEO)

Vuk Aleksić je specijalizant neurohirurgije koji je od upisa na studije, pa do sada život posvetio medicini, trudeći se da postane što bolji lekar.

Ali on, pored ovog izuzetno zahtevnog zanimanja, ima i drugi život - u kimonu, na strunjači...

Vuk je lekar za primer, sportista za primer, čovek posvećen karijeri. Uspešan i strastven borac u svakom pogledu. Ukazao nam je veliko zadovoljstvo intervjuom koji smo odradili sa njim i velika čast nam je bila da prisustvujemo njegovom treningu brazilske džiu džice (BJJ).

Šta je zapravo BJJ i na kojim načelima se zasniva?

- Brazilska džiu džica je borilački sport koji svoje korene vuče iz džudoa i japanske džiu džice. Borba se započinje u stojećem stavu i nakon bacanja, borba se nastavlja i većim delom odvija u parteru, a dozvoljeno je gotovo sve osim udaraca, a to podrazumeva gušenja, davljenja i poluge na gotovo svim zglobovima u telu. Zahvaljujući tehnici slabiji muškarci, žene i deca mogu da onesposobe protivnika u potpunosti, ali sada kako se sport razvija, u igru ulaze snaga, kondicija, brzina, taktika, pa se danas BJJ smatra jednim od najtežih, ali i najefikasnijih borilačkih sportova.

Da li bavljenje ovim sportom zahteva svakodnevno treniranje?

- Zavisi da li se bavite profesionalno ili amaterski. Konkretno u našem klubu imamo 9 treninga nedeljno, od čega je 6 treninga za odrasle, odnosno trenirano svaki dan osim nedelje i imamo 3 treninga za decu na nedeljnom nivou. Takmičarski deo ekipe trenira barem šest puta nedeljno BJJ, ali se pored toga ubacuju dodatni treninzi snage i kondicije, tako da sa profesionalnog aspekta zahteva mnogo treninga i odricanja.

Postoji li tim ljudi koji ti pomažu u treniranju?

- Naravno. To je pre svega moj brat Nemanja Aleksić, koji je isto majstor BJJ i koji u potpunosti pravi plan i program mojih priprema, kao i uostaom za sve takmičare iz našeg kluba. Pored toga u džudou i uopšte u napredovanju mi mnogo pomaže Aleksandar Kukolj, najbolji džudista na svetu. Od skora svakodnevno radim posebne vežbe istezanja sa instruktorkom Andrijanom Stojanović. Posebne pripreme pred takmičenje radim i sa svojim kumom koji je isto takmičar i od skora trener BJJ, Markom Rapaićem. Ali lista je podugačka jer u BJJ vredite onoliko koliko su vam dobri sparing partneri, tako da bih morao da navedem sve borce iz svog tima, a lista je podugačka, ali kad imate toliko dobrih boraca u klubu, jakih borbi i sparinga nikad ne nedostaje.

Da li se organizuju takmičenja?

- Naravno. Kada sam ja krenuo sa treninzima i takmičenjima bilo je po jedno ili nijedno takmičenje godišnje, a sada ih ima po minimum desetak u Srbiji, i isto toliko u regionu. Na sreću, BJJ je sport u usponu i vrtoglavo se razvija.

Koje su tvoje osvojene medelje i omiljeni uspesi?

- Hvala Bogu ima ih mnogo, mislim da sam osvojio skoro sva takmičenja u Srbiji i regionu po nekoliko puta, ali najdraži uspeh mi je medalja sa državnog prvenstva u Somboru 2013. godine koja me je kvalifikovala za ulazak u reprezentaciju Srbije i odlazak na Evropsko prvenstvo. Osećaj da ste član reprezentacije je fenomenalan i to mi je oduvek bio san - da mi na leđima stoji grb Srbije. Nažalost, reprezentacija se raspala, ali postoje naznake da će se opet oformiti, što bi bilo idealno.

U kojoj meri je BJJ nasilan sport i tvoj odnos uopšte prema nasilju?

- Brazilska džiu džica nije lak sport i radi se o pravoj borbi, dakle nema pokaznih tehnika, kata i prikaza veštine, već imate protivnika ispred sebe kojeg treba da navedete na predaju. Borbe se uvek rade jako, ali ne mogu reću da je sport nasilan, iako na prvi pogled možda tako izgleda, ipak radi se o kontrolisanoj borbi sa pravilima. Što se tiče mog odnosa prema nasilju, siguran sam da su današnji borci u svim borilačkim sportovima, pa tako i u BJJ savremeni vitezi i gladijatori, a da je kimono viteški oklop i tu nema mesta nasilju. Skoro je bila promocija kampanje „Udari mene, a ne ženu“ u kojoj su aktivno učestvovali borci iz različitih sportova i poenta je bila podizanje svesti o nasilju u porodici i nad ženama. Kao lekar se često susrećem sa tim problemom, a kao borac još više se gnušam toga i gotovo da ne mogu da verujem na šta su sve spremni slabi muškarci, ako se ikako mogu i nazvati muškarcima. A generalno smatram da nasilje nikada nije rešenje i da ga uvek treba izbeći po svaku cenu.

Koliko teške fizičke povrede mogu da se nanesu u tom sportu?

- Napomenuo sam da se radi o kontrolisanoj borbi, ali u BJJ nema mesta sujeti i borac sam određuje dokle će ići, odnosno kada će predati borbu. U ovom sportu sujetni ljudi brzo otpadu i na treningu ostaju samo pravi borci i zato na treningu uglavnom nema ozbiljnijih povreda.

U životu nema crvenog tepiha, samo borba, rad i upornost. Da li je to tvoja vodilja ka profesionalnom i sportskom uspehu?

Smatram da se rad i trud uvek isplate, kad tad. Mislim da je lenjost najgora ljudska osobina, da rad uvek pobeđuje talenat i ono što pokušavam je da uvek sebe teram do krajnjih granica i van konforne zone.

Uostalom, pogledajte video:

(Teodora Radović)