SPECIJALIZANT NEUROHIRURGIJE KOJI NIJE ŽELEO DA NAPUSTI SRBIJU: Vuk Aleksić je primer da TAKO TREBA!

U vreme kad svi pričaju o odlascima iz ove zemlje u neke tamo "obećane", gde će prosperirati od svog talenta, ima i onih koji ostaju da proučavanjem u oblasti medicine - neurohirurgije, daju svoj lični pečat.

Takav je Vuk Aleksić.

Mlad čovek, nemirnih očiju, s blagim osmehom pun optimizma, započinje priču o tome šta ga je opredelilo da se bavi neurohirgijom i da li je to bio njegov dečački san:

- Oduvek sam želeo da budem neurohirurg. Deda mi je bio veliki uzor, jer je i sam bio lekar. S oko 4 godine nosio sam njegov mantil i igrao se doktora. Skoro sam pričao s učiteljicom iz osnovne škole i ispričala mi je da sam na sastavu s temom: "Šta bih voleo da budem kad odrastem", dao odgovor ovog zanimanja kojim se danas bavim. Ljubav prema medicini počela je od ranog detinjstva. Najveća podrška mi je brat - kaže naš sagovornik.

Potom nam je objasnio zašto se baš opredelio za neurohirurgiju.

- Neurohirurgija me je uvek privaliča, verovatno iz nepoznatog razloga u početku. Vremenom sam primetio da me sve više interesuju glava i mozak, oblast medicine koja je najneistraženija. Volim izazove, a takva je i neurohirurgija, zahteva mnogo znanja, strpljenje i preciznu ruku. Nikad nisam odustao u toj želji i trud se isplatio. Sad sam na početku svoje hirurške karijere i akter sam jednog zločina, moram priznati. Naime, bezkrupulozno kradem veštinu i zanat neurohirurgije od svojih učitelja i uživam u tome.

Vuk se osvrnuo i na studije medicine, za koje kaže da su, kao i sve, u početku bile teške, ali da se snašao.

- Sve je u početku teško, ali kad shvatiš da se pronalaziš u tome onda počinješ da uživaš. Da budem iskren, hteo sam da odustanem od medicine posle prvog predavanja iz anatomije, kad su nas zatrpali latinskim izrazima, mislio sam da to nikad neću završiti, pogotovu što sam došao iz gimnazije. Ipak, kada uhvatiš ritam, sve na kraju ispadne dobro.

Zanimalo nas je i da li je razmišljao o nečemu sto je profitabilnije, o nekoj drugoj grani medicine, kao što je plastična hirurgija.

- Razmišljao sam, naravno, ali ništa drugo me nije toliko privlačilo. Iako neurohirurgija ne važi za profitabilnu granu hirurgije, jer slabo može da se radi privatno, nikad materijalnom ne bih dao prednost, a verujem da i većina lekara tako gleda na to. Siguran sam da niko ne bira granu specijalizacije zbog novca.

Osvrnuo se i na položaj mladih u Srbiji, koji sve češće napuštaju zemlju u potrazi za novim i boljim životom.

- Iskren da budem, meni se trud i rad isplatio. Nisam neko ko se predaje, smatram da ako radiš mnogo, uglavnom sve dođe na svoje. Nailazio sam na zatvorena vrata, ali to je bilo jako retko. Imam mnogo prijatelja koji su otišli u inostranstvo, i s materijalne strane to im se verovatno isplatilo, ali mnogi žele i da se vrate.

S obzirom na to da radi s mnogo ljudi, u tako delikatnoj oblasti, zanimalo nas je i da li dolazi do problema u odnosima s pacijentima.

- Neurohirurgija je jako stresan posao. Pogotovo na dežurstvu, kad dolaze razni profili ljudi s različitim tegobama, ali nekih većih problema nije bilo. Lekar sam i moja obaveza je da ispoštujem svakog i da uvek budem dosledan svom pozivu. Nekad su pacijenti agresivni, pod dejstvom narokotika ili alkohola i tad ume da bude napeto, ali ništa s čim se ne možemo izboriti - kaže naš sagovornik.

Kako mu operacije traju satima, kaže da je izdržavanje tog tempa stvar treninga, ali i da adrenalin odradi svoje.

- Nekad ume da bude naporno. Sećam se svoje prve operacije u lokalnoj anesteziji koja je trajala svega 45 minuta, a ja sam bio iscrpljen. Razmišljao sam kako li izdržavaju starije kolege, kad je meni toliko teško. Međutim, i to je stvar treninga, prosto se navikneš na to i izgubiš osećaj umora.

Pored medicine, strast je pronašao i u sviranju gitare.

Uz porodicu sam naučio da sviram gitaru. U mojoj porodici svi imaju sluha, sem mene - rekao je Vuk kroz osmeh, ali za svoju dušu i svoje prijatelje vrlo rado zasvira.

No, to mu nije jedini hobi. Vuk se aktivno bavi i brazilskom borilačkom veštinom džiu džicu.

- Trenirao sam gimnastiku u detinjstvu i na jednom treningu sam povredio ruku. Posle toga sam se oprobao u brazilskom džiu džicuu. Dečak s kojim sam imao prvu borbu nosio je beli pojas. Borba je trala 6 minuta. Bio je dosta manji i mlađi od mene, a udavio me je kao perecu. Posle prvog treninga shvatio sam da mi je to ogroman izazov i ono čime želim da se bavim celog života. Sad posle toliko godina mogu slobodno da kažem da mi je to pored porodice i posla najvažnija stvar u životu.

Vuk, kao mlad i uspešni čovek, kaže da mediji danas jako loše utiču na omladinu.

- Odavno sam prestao da pratim medije. Nemam vremena, a nije mi ni zanimljivo. Gledam ko su idoli mladima i to je strašno. Najveća propaganda mi je što javne ličnosti iznose svoje mišljenje o vakcinaciji dece i smatram da država treba da stane na put tome.

U jednu instituciju ipak nije izgubio veru.

- Porodica je najvažnija institucija. Sve što radimo vučemo iz porodice. To je moja oaza mira. Jedna od neispunjenih želja mi je da imam dosta dece i da treniramo zajedno.

Pogledajte bonus video :

(Teodora Radović)