NAJDUŽI LOV NA ČETNIKA: Velimir je pripadnik Ravnogorskog pokreta koji se skrivao punih 17 godina!

Njegovu priču zabeležio je književnik i novinar Antonije Đurić.

Ve­li­mir Za­rić iz Ka­če­ra je je­di­ni pri­pad­nik „Rav­no­gor­skog po­kre­ta ko­ji je ostao u slo­bod­nim srp­skim pla­ni­na­ma pu­nih 20 go­di­na”.

Za njim su Nem­ci tra­ga­li če­ti­ri, a sled­be­ni­ci Jo­si­pa Bro­za 17 go­di­na, ko­li­ko je od 1941. do 1961. pro­veo u šu­mi. Sve je to u pri­po­ve­sti „Naj­du­ži lov na čo­ve­ka” za­pi­sao ča­čan­ski knji­žev­nik i du­go­go­di­šnji no­vi­nar „Po­li­ti­ke” An­to­ni­je Đu­rić, u tek štam­pa­noj po­ve­sni­ci „Rav­no­gor­ci go­vo­re” („Du­hov­ni lug”, Kra­gu­je­vac, 2017). Sre­li su se kra­jem pro­šlog ve­ka u Mil­vo­ki­ju (SAD) gde je Za­rić ži­veo i ta­ko je na­sta­la pri­ča o sud­bi­ni ka­pe­ta­na Vr­hov­ne ko­man­de Ju­go­slo­ven­ske voj­ske. Le­gen­da ide ova­ko...

Nem­ce je tri pu­ta ujeo za sr­ce. Jed­nom u Br­đa­ni­ma, pa u Šta­vi­ci kad im je iz vo­za oteo oruž­je a ne­mač­ke voj­ni­ke pu­stio da ne stra­da srp­ska ne­jač u osve­ti sto za jed­no­ga. Tre­ćeg pu­ta, sa­mo nje­mu zna­nim sta­za­ma i bo­ga­zi­ma, pre­ba­cio je 6.000 pu­ša­ka i 12 to­na mu­ni­ci­je iz Ma­log Mo­krog Lu­ga do Rav­ne go­re. Za­va­rao je sve po­te­re i od­li­ko­van je, od­lu­kom za­po­ved­ni­ka Srp­ske voj­ske u otadž­bi­ni, Zlat­nom me­da­ljom Mi­lo­ša Obi­li­ća.

Za­rić ni­je bio u bor­be­nim je­di­ni­ca­ma već oba­ve­štaj­ni ofi­cir lič­no pod­re­đen Dra­ži Mi­ha­i­lo­vi­ću. Još 1941. s 27 go­di­na se za­kleo da se ni­ko­me pre­da­ti ne­će. Po­sle ra­ta, za 17 go­di­na, če­ti­ri pla­ni­ne bi­le su mu sku­ti – Ta­ra, Ro­ma­ni­ja, Ko­pa­o­nik i Zla­ti­bor. Go­di­na­ma ka­sni­je, Đu­ri­ću je u Mil­vo­ki­ju be­se­dio:

"Po­že­lim se oca i maj­ke. Ba­nem jed­ne no­ći, opre­zno. Ni­sam mo­gao da po­ve­ru­jem da će ko­mu­ni­stič­ka vlast od mo­jih se­lja­na na­či­ni­ti do­u­šni­ke. Otac se po­hva­li ro­đa­ku da sam živ, ovaj šap­ne dru­gom i ode vest gde ne tre­ba. Uhap­se oca, maj­ku, se­stru i dvo­ji­cu bra­će. Mu­či­li su ih dva me­se­ca. Ni­su pri­zna­li da su me vi­de­li, ali Ozna se po­slu­ži pre­va­rom: rek­ne da je se­stra Gro­zda sve pri­zna­la...

Po­sle dva me­se­ca su ih pu­sti­li. Hteo sam da se se ubi­jem u dvo­ri­štu oče­ve ku­će. Ima li smi­sla da ži­vim kad mi ova­ko mu­če ro­di­te­lje, se­stru i bra­ću? A ka­ko, opet, da dig­nem ru­ku na se­be.

U zo­ru ne­ko ku­ca na ze­mu­ni­cu vi­še ku­će, je­da­red, po­no­vo. Po­dig­nem po­klo­pac i ugle­dam bra­ta. Po­ka­za mi pi­štolj.

– Ozna mi je da­la da te ubi­jem.

– I pri­stao si?

– Mu­či­li su me, sav sam utr­nuo od ba­ti­na. Re­kao sam: ’Daj­te mi pi­štolj, ja ću ga ubi­ti ako se po­ja­vi. A ti znaj – ni­ti ću te iz­da­ti ni­ti ubi­ti. A ako bi­lo kad vi­diš ne­ke lju­de po­red me­ne pu­caj bez mi­lo­sti, ubij i me­ne i dru­ge, zna­či da sam po­lu­deo i da sam te iz­dao.’

Bra­ću su po­no­vo uhap­si­li 1949, mu­či­li ih, tu­kli pa pu­sti­li. Dve go­di­ne ka­sni­je oca i bra­ta To­mu osu­de na po osam me­se­ci za­tvo­ra, Sto­ja­na, ško­lo­va­nog tr­gov­ca, na dve go­di­ne. Brat Žar­ko je i bez su­da bio usu­đen na do­ži­vot­nu osa­ka­će­nost. Maj­ci, sre­ćom, ni­su su­di­li. Obra­zlo­že­nje pre­su­de bi­lo je: „Skri­va­li ban­di­ta”.

„Na­vr­zao se Sto­ja­nu po­sle ro­bi­je ne­ki ka­fe­dži­ja iz Uži­ca, ka­že da je moj to­bo­žnji pri­ja­telj. Brat je ose­tio da taj ra­di za Oznu, jer ga ne is­pu­šta iz vi­da. Jed­nom mu je do­neo štof na po­klon, do­bio ga, ve­li, iz Austri­je od ne­kih pri­ja­te­lja, emi­gra­na­ta. Brat pri­mi po­klon, slu­te­ći da je ma­mac, i sa­kri­je u ku­ći. Jed­nog da­na ka­fe­dži­ja mu za­tra­ži par­če što­fa da bi mu, ka­že, pri­ba­vio isti za pr­sluk. Vi­di brat ko­li­ko je sa­ti: do­ne­se par­če a ka­fe­dži­ja i Ozna za­klju­če da ga ni­je dao me­ni. On­da ka­fe­dži­ja ho­će, ve­li, da vi­di ka­ko ži­vi­mo, da nam do­đe u ku­ću. I po­veo vo­za­ča ko­jem mi­li­ci­ja us­put sa­lu­ti­ra. Ugo­sti ih brat, a ka­fe­dži­ja ho­će da upo­zna i na­šu se­stru Gro­zdu u obli­žnjem se­lu i upi­ta je ima li ja­ja za pro­da­ju. Pred­lo­ži joj uho­da da na­ku­pi ja­ja, a on će do­la­zi­ti ko­li­ma da ih pre­u­zme, da se ona ne mu­či oko pre­vo­za. A ja sam već bio na Ko­pa­o­ni­ku.

U pro­le­će 1961. bio sam na Ro­ma­ni­ji, si­la­zio u Sa­ra­je­vo. Imao sam la­žnu lič­nu kar­tu, dve bom­be i pi­štolj is­pod ko­po­ra­na i kre­nem ka Uži­cu. Ti­to je do­la­zio u Uži­ce na ne­ku pro­sla­vu i znao sam da će se svi za­ma­ri­ja­ti oko to­ga pa sam dva da­na pre nje­go­vog do­la­ska pro­šao kroz oki­će­nu užič­ku va­roš. On­da sam u Ru­mi obu­kao gra­đan­sko ode­lo i po­sle 17 da­na sti­gao do Ma­ri­bo­ra. Dra­vu sam pre­šao s pri­bo­rom za pe­ca­nje. Gra­ni­ča­ri su is­pa­lji­va­li sve­tle­će ra­ke­te. Pu­zio sam mo­žda ki­lo­me­tar i sa­krio se iza dr­ve­ta. Uju­tro sam shva­tio da sam u Austri­ji i kre­nuo pe­ši­ce u Beč. Us­put je mo­to­ci­klom na­i­šao Slo­ve­nac iz Kla­gen­fur­ta i od­ve­zao me u po­li­ci­ju gde sam po­sle 17 go­di­na do­bio kre­vet s po­ste­lji­nom.”

Če­ka­ju­ći ise­lje­nje u SAD ra­dio je u fa­bri­ci kod Be­ča i po­slao tri pi­sma uku­ća­ni­ma u Sr­bi­ju, pot­pi­su­ju­ći se kao Mi­le Bo­žić ili Vi­li­bald Za­rić. I ku­ća­ni i po­li­ci­ja pre­po­zna­li su ru­ko­pis. Vi­še ni­su di­ra­li rod­bi­nu jer su shva­ti­li da je Ve­li­mir da­le­ko.

Gar­dij­ski ofi­cir Slo­bo­dan Zdrav­ko­vić i pri­ja­telj Rat­ko Ran­čić po­mo­gli su mu da se sku­ći u Mil­vo­ki­ju. Tu je kao va­ri­lac za­ra­đi­vao 10 do­la­ra na sat u vre­me kad je po­ro­di­ca mo­gla da ži­vi ce­lu sed­mi­cu za 20 do­la­ra i ku­pio ku­ću.

– Ama­net mu je, re­če, bio da se živ vra­ti u otadž­bi­nu, a ako ta­ko ne bu­de da ga rod­bi­na pre­ne­se i sa­hra­ni u za­vi­čaj­no gro­blje pod­no Zla­ti­bo­ra – se­ća se An­to­ni­je Đu­rić.

A Ve­li­mi­rov si­no­vac Ra­do­je Za­rić iz Uži­ca ve­li da je ta­ko i bi­lo.

– Či­ča je umro u SAD ali je pre to­ga upla­tio ne­koj agen­ci­ji da ga pre­ne­su u več­nu ku­ću u Ka­če­ru. Pro­veo je po 47 go­di­na ži­vo­ta u Sr­bi­ji i iz­be­gli­štvu. U SAD su ga zva­li Vi­li­jam. Su­pru­ga Rad­mi­la, uči­te­lji­ca s ko­jom ni­je imao de­ce, umr­la je pre nje­ga i sa­hra­nje­na ta­mo.

Pogledajte bonus video:

(Espreso.co.rs / Glaszapadnesrbije.rs)