Miroslav je imao 27 godina kada je skočio u reku PRED SVOJE VENČANJE: Ostao je nepokretan a od svog života NAPRAVIO ČUDO (VIDEO)

- Društvo je osnovano 2011., a aktivno radi od 2013. godine. Iako je, kako sam naziv govori, osnovano radi sporta i rekreacije, udruženje se bavi raznim stvarima. Mi nemamo kancelariju, niti bilo kakvu pomoć, ali se svakog dana trudimo da poboljšamo način života osoba sa invaliditetom, kroz razne aktivnosti koje organizujemo. Osmeh na njihovim licima za nas je najbitniji. U prošloj godini imali smo 50 manifestacija, koje smo profesionalno i odgovorno, sami organizovali, sve u cilju podizanja kvaliteta života ovih osoba, ali i zbog druženja. Takođe, jedina smo grupa osoba sa invaliditetom koja je organizovano posetila manastir Hilandar. Ljudi su bili skeptični, jer je sve to naporno i iziskuje mnogo truda, ali mi smo uspeli. Išli smo takođe, povodom 30 godina mog humanitarnog rada, za šta sam dobio blagoslov od mitropolita Amfilohija , po manastirima Srbije do manastira Ostrog. Dakle, krenula je grupa osoba sa invaliditetom od Srbije, preko Republike Srpske do Crne Gore, a putovanje je trajalo 44 dana. Motiv tog putovanja bio je da se pomolimo Gospodu, da nas utvrdi u veri i činjenju dobra.”

Život osoba sa invaliditetom u našoj državu znatno se razlikuje u odnosu na razvijene zemlje. Gde god da krenu, u kojoj god sferi života da pokušaju, nailaze na prepreke i barijere. Mnogo puta, iako veoma sposobni, nezasluženo su diskriminisani. Susreću se sa raznim predrasudama, a jedino što žele je status ravnopravnih građana. Hoće da idu u školu, pozorište, prodavnicu i rade sve stvari koje mogu i drugi. To, i te kako zaslužuju.

- Došao sam do podatka da se u Srbiji samo 6% osoba sa invaliditetom bavi sportom, dok je u zemljama Evropske unije npr. taj broj mnogo veći, čak 80%. Nažalost kod nas postoje razni problemi počevši od arhitektonskih barijera, puteva, trotoara, škola... Drugi problem je okruženje , a četo porodica na prvom mestu, a treći veliki problem je izlazak osobe sa invaliditetom iz svog životnog prostora. Pošto sam veoma aktivan, samo na Novom Beogradu, gde stanujem, napravio sam oko 300 prelaza za osobe sa invaliditetom. Mi ne možemo da idemo u pozorište, biblioteku, višu ili srednju školu, pa čak i u retko koju instituciju od javnog značaja. Zbog toga se često zapitam, da li je pristupačnost privilegija, ili su ta mesta napravljena za sve građane? Za sada, kod nas ne postoje ni tri osnovne stvari za osobe sa invaliditetom u invalidskim kolicima a to su: obezbeđen ulazak u prostor, širina hodnika da se osoba može okrenuti i toalet. To u Beogradu postoji samo u većim centrima. U inostranstvu je sve, čak i kafići i neke stare građevine, prilagođeno osobama sa invaliditetom.Mi se ipak trudimo da svojim primerom i delovanjem stvorimo jednaku šansu za sve.