BDENJE NAD MRTVAČKIM SANDUKOM: Jezivi običaji za Novu godinu u SRBIJI o kojima bruji cela zemlja!

Izdvajamo vam, ovoga puta, odlomak iz Stojanovićevog romana “Lav u Beogradu”, sa sajta nestolepo.com, gde je opisano kako se Nova godina počela dočekivati u srpskoj prestonici u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka.

“Kako se Nova godina dočekivala u Beogradu? Lep domaći zadatak za pisca! Probajte. Koliko god se domišljali i uvijali, teško ćete napisati nešto lepše i finije od onoga što je jednom već napisao gospodin Milan Jovanović Stojimirović. Nema druge, nego da, kao ja, skinete kapu, čestitate i poljubite u ruku pisca i prepišete u svoj spomenar, čitkim krasnopisom:

„Proslavljanje Nove godine nije naš narodni običaj. Nova godina se u Srbiji otskora „dočekuje“.

Beograd je, kao prestonica, prvi u Srbiji uveo u običaj novogodišnje praznovanje, koje je vremenom, po ugledu na „Silvestrovo“, na Zapadu, počelo da se svetkuje u pozajmljenim formama „bdenja“, odnosno „čekanja“ Nove godine, uz razne šale i veselja u toku noći i uz obligatne novogodišnje čestitke 1. januara pre podne.

Docnije, dvor je ustanovio svoj čuveni novogodišnji bal, koji je bio imitacija novogodišnjeg dvorskog bala u Parizu, kad je Napoleon III obično držao svoj veliki politički govor. Ima se utisak da je te balove kod nas prvi uveo Knez Mihailo, a zna se koliko su na njih polagali kralj Milan i kraljica Natalija, koja je briljirala na njima u svoj pompi svoje gorde lepote, i uživala da oko sebe skupi što odabranije društvo. Muzika i igra bile su njene dve glavne pasije, a može se reći da je i umela da igra, jer je u kadrilu, valsu, polonezama i menuetu morala da ima savršene igrače.

Stari „tancmajstor“ Kezić pričao je da se u Srbiji nikad više nije igralo nego pred kraj veka. Po celoj Srbiji otvarani su „tancšuli“, i učitelji igranja počeli su da stilizuju naša kola, klasifikujući ih u brza i tiha, salonska. Na balskom „redu igara“ uvek je stavljana na prvo mesto Srbijanka, zatim neki valcer, pa onda Kraljičino kolo, pa neka polka, i tako naizmenice, jedna srpska pa jedna „strana“ igra. Bal se delio na dve časti: do ponoći i od ponoći. Obično je na programu bilo desetak igara, a na kraju štampanog programa je pisalo: „Ustaj, diko, zora je!“, čemu se usmeno dodavalo: „Da beremo oraje!“.

Kad bi došla ponoć, otmeniji svet se povlačio, a kad bi se red igara već iscrpeo, onda je nastajao najburniji deo igranke, jer onda više nije bilo stroge etikecije, a muziku su plaćali kolovođe. Za vreme odmora, kavaljeri i dame su išli pod ruku salom u krug, i to su bili trenuci udvaranja, jer se za vreme igre nije uopšte razgovaralo.

Novogodišnji balovi nisu bili tako usiljeni. Oni su nosili veseo, pa često i vrlo veseo karakter. Pošto bi se odigralo desetak igara, pa čak i neko nestašno kolo, kao na primer, „Hajd na levo, braca Stevo, hajd na desno, seka Perso!“, zaigralo bi se Baba-Mundrino kolo, koje se igralo pod suncobranima, uz svu afektaciju otemnosti upotrebom lepeza, šlepova, lornjona i cvetova u ruci, itd, a zatim bi jedan, aranžer izišao nasred sale i uzviknuo:

„Gospođe i gospodo, imam da vam javim jednu tužnu vest:

Stara godina je umrla i sad ćemo je sahraniti! Molim vas da se svako povuče na svoje mesto.“ U tom trenutku bi se utulile lampe i kroz salu bi bio pronesen beo čamov mrtvački sanduk, oko koga su razni veseljaci nosili sveće i pevali „Svjati bože!“…

Za kovčegom su išli ožalošćeni, to jest namaskirani i travestirani ljudi i žene koji su predstavljali bedu, razne rugobe i poroke, praveći se da plaču i ridaju. Čim bi se završila ta „komendija“, bile bi zapaljene svetiljke i neko bi viknuo: „Srećna Nova godina!“. Obično se pazilo da to bude odžačar u svom garavom odelu i sa celom svojom opremom, i u salu bi bila uvedena neka devojčica u belome, sa punim rukama cveća, koja je predstavljala „Novu godinu“.

Muzika bi zasvirala tuš i onda bi počelo čestitanje uz kucanje čašama, a često i uz ljubljenje… Međutim, još za vreme one pomrčine, „aranžer“ bi odnekud pustio u dvoranu đilkoš-prase, koje bi groktalo i cikalo, i ne umejući da se snađe, proletalo između nogu kavaljera i dama, koje su takođe cikale, te bi i to doprinelo opštoj veselosti. Mladi ljudi su jurili za prasetom da ga uhvate, jer je prase simbolizovalo sreću, a tad bi već neko poveo lako i veselo kolo, te bi se tako presekla ta pošta gužva.

To je bio trenutak u kome bi gazda lokala u kome je održan bal počeo da služi ceo svet krofnama, i to u finijim lokalima omanjim, takozvanim „špric-krofnama“, pa čak i nekim kolačima koji se u francuskim kuvarima zovu „Lettres d’smour“, to jest „ljubavna pisma“, a koje naš svet zove „sadnjače“ ili „mečje šape“, a u palankama i u popularnim lokalima krofnama velikim kao lepinje, u jednoj od tih krofni morao je biti „napoleon“, ili bar dukat, a bile prodavane po groš; zato se ceo svet grabio oko tih krofni, pa su kidane sa uzbuđenjem, jer su svi tražili u njima zlatnik, a kad bi on najzad bio otkriven, nastao bi pljesak, zadirkivanje i urnebes.

Takva je, otpilike, bila atmosfera u kojoj je stari Beograd nekad ispraćao staru godinu i očekivao „novo leto“, polažući u njega nove nade i pozdravljajući ga sa verom u budućnost!“.

Ako se tako ispraćala Stara i čekala Nova godina, možemo tek zamisliti kako je ispraćen Stari, a dočekan Novi vek! Obećasmo pomešano, sve troje: kod kuće među svojima (čitanje), „Grand-hotel“ i „Radničku kasinu“ (program znate), na biranje. Lepo i otmeno štivo ste pročitali, zaslužili ste i makenbal i poselo, a tamo se mnogošta čudnog i burnog događalo u noći između dva veka. Ali, osim na lud i nezaboravan provod u Grandu i Kasini, moraćamo, na žalost, da svratimo i u Beogradsku duševnu bolnicu! Zašto? Pročitaćete.”

S. S.

Nešto o piscu:

Slobodan Stojanović (Đakovica, 13. februar 1937 – Požarevac 4. januar 2000) bio je srpski književnik, umetnički direktor Savremenog pozorišta u Beogradu (sada Beogradsko dramsko pozorište), urednik Televizije Beograd i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Autor je mnogih drama (“Opasna voda”, “Ožiljak”, “Slatke i gorke trešnje”, “Osmejak Svetog Spiridona”, “Veliki dan”…), dramatizacija (“Loše okovani Prometej”, “Poletarac”, “Vukadin”, “Ujkin san”…), dramskih restauracija (“Lažni car Šćepan Mali”, “Smrt Maksima Crnojevića”, “Trol i Kresida”)… Najviše ga pamtimo po TV dramama i serijama: “Tuga”, “Golubovića apoteka”, “Smoki”, “Siroče“, “Više od igre”, “Učitelj”, “Držanje za vazduh”, “Jednog lepog dana”, “Osam stotina žena”, “Jastuk groba mog“, “Čarobni breg – Rondo”, “Srce i njena deca”… i ciklusu “Baka Radinih priča”. Pisao je i prozu: “Povodom mokrog snega”, “Otrčao”, “Učitelj”, “Lav u Beogradu”, “Devojka sa lampom 36.g.”, “Ljubavna priča sa srećnim završetkom”… dečje priče, novele, eseje…

Glumac Dragan Nikolić imao je prilike da govori tekstove koje je pisac Slobodan Stojanović devedesetih godina pisao za Ljubu Tadića. 20 desetominutnih dramskih vinjeta emitovane su svake subote na Javnom servisu. Svaka od njih obrađuje po jednu temu, poput sreće, starenja, briga, gluposti, tikvana i td.

Bonus video:

(Espreso/Opanak.net)