"Beba se ne mazi, ne plače kad padne, ne odaziva se": Psihijatar Suzana Adžić objašnjava simptome autizma!

Poremećaje ponašanja nije lako uočiti, jer svako dete ima svoj individulani način na koji se razvija. Uz to mnogi roditelji su skloni da neke pokazatelje dožive kao prolaznu fazu, koju će mališan prerasti.

Psihijatar Suzana Adžić ukazala je za Yumamu, na osnovne pokazatelje poremećaja ponašanja dece iz spektra autizma, po uzrastima, koji mogu da nagoveste da nešto nije u redu u razvoju deteta, na šta roditelji često i sami posumnjaju. Deca iz spektra autizma danas imaju mogućnost da mnoge poteškoće sa kojima se susreću uz pomoć terapija olakšaju, sa mnogo rada, truda cele porodice i podrške sredine savladaju. U zavisnosti od stepena simptoma autizma ova deca imaju i sasvim različite sposobnosti oko čega ima mnogo predrasuda i pogrešnih uverenja. Važno je da se roditelji ali i svi mi se edukujemo, informišemo i podržimo ih na tom teškom putu uklapanja.

Kada roditelji najpre primete da nešto u ponašanju deteta nije u redu, razlikuje se ili nema očekivanog napretka tokom razvoja, odrastanja?

“Autizam je neurorazvojni poremećaj. Jasan uzrok za nastanak ovog poremećaja nije poznat. U najvećem broju najverovatnije je uzrok kombinacija genetskih faktora rizika, sa faktorima rizika iz okruženja.

Specifični geni još nisu potvrdjeni za nastanak autizma. Poteškoće u funkcionisanju sa drugima i komunikaciji sa drugim ljudima oko sebe, pa i izostanak interesovanja i ponavljajući obrasci ponašanja su svakako smernice koje upucućuju na poremećaj autističnog spektra.

Deca s autizmom vide, čuju i osećaju, ali te utiske teško sklapaju u smislenu celinu, što dovodi do povlačenja u vlastiti svet u kojem nalaze sigurnost. Imaju poteškoća u izražavnju svojih osećaja, želja, potreba, sposobnosti i problema.

Nažalost, ovaj poremećaj prati niz zabluda i mitova, pa mnogi ne znaju šta je od svega toga istina, a šta ne. Jedna od čestih zabluda, a često čujemo u okruženju da su ta deca nevaspitana ili bezobrazna. Jednostavno, deca sa poremećajem ovog spektra nemaju kontrolu nad sopstvenim ponašanjem, jer kao što sam navela, autizam je neurorazvojni poremećaj koji u nizu ima mnoge faktore uzroka.

Jedna od najvećih zabluda jeste da je autizam zapravo mentalna bolest. Autizam predstavlja poremećaj u odredjenim delovima mozga. On može i ne mora biti povezan sa inteligencijom. Štaviše, mnogi ljudi sa autizmom imaju prosečan ili natprosečan nivo inteligencije.”

Koja su to ponašanja, neke prekretnice u razvoju deteta, koje roditelji primete da izostaju, a ukazuju na dete iz spektra? Šta im najčešće promakne, a takođe su simptomi?

“Zapažanje od strane roditelja je vrlo često oko druge ili treće godine života, kada uoče i socijalnu distancu, ne žele druženje sa vršnjacima, ne uključuju se u društvene igre, njihova moć zapažanja je gotovo ograničena.

Međutim, moguće je prepoznati već oko 18. meseca rođenja. I što se pre prepozna, to je veća šansa da roditelji nauče decu pravilnom obrascu ponašanja i lakše samostalnijem funkcionisanju.

Rani znaci koji roditeljima mogu promaći, a ukazuju na dete iz spektra jesu izostanak kontakta očima, neprepoznavanje lica, ne reaguje na zvuke, ili pak preosetljivo reaguje na neke zvuke, na primer zvuk muzike.

Takođe, jedan od znakova je da dete ne voli da se mazi, ne klima glavom kao znak odobravanja ili negodovanja nečega.

Oko druge ili treće godine života evo nekih znakova koji mogu ukazati na autizam:

teškoće u govoru, iskazivanju potreba

neobični govorni šabloni

poteškoće u spavanju

hiperaktivnost

impulsivnost ili agresija

Često burno reaguju na određen stimulans ( npr. na buku), a ne reaguje i ne plače prilikom pada. Takođe, igraju se sama i fokusiraju se na detalje.”

Kada se dete najčešće dovodi na pregled zbog sumnje da postoji poremećaj ponašanja? Koliko su ovakvi slučajevi kada je autizam u pitanju česti, iz vašeg iskustva?

“Prema podacima američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), jedno od 44 deteta u Americi ima jedan od poremećaja iz spektra autizma. S obzirom na to da ovaj poremećaj može da utiče na praktično sve sfere života, rano prepoznavanje može omogućiti kvalitetniji život i lakše prevazilaženje raznih izazova.

Roditelji često zbog stigme koja postoji u našem okruženju se ne odvaže odmah i ne obrate se stručnim licima, ili zbog neprepoznavanja simptomatologije prepisuju to izgovorima “da je njihovo dete naprosto takvo”. Mnogi ljudi i ne razmišljaju da ovo nije tako čest poremećaj, međutim, gore navedena statistika nam pokazuje drugačije.”

Kako se i kada postavlja dijagnoza autizma? Kolika je mogućnost da se pogreši?

“Kao što smo rekli, autizam je veoma složen poremećaj. Teško ga je prepoznati, naročito u ranom uzrastu, jer se deca razvijaju različitim tempom. Ne postoji univerzalni test kojim se može utvrditi da li neko dete ima autizam ili ne. Takođe, simptomi i znaci autizma su zaista raznoliki, tako da je nezahvalno pričati o jedinstvenom testu.

Svako dete sa autizmom ispoljava jedinstvene simptome. Pored toga, razlikuje se i stepen jačine simptoma. Deca sa blagim autizmom ispoljavalju skoro neprimetne simptome, dok oni na drugom kraju spektra imaju velike poteškoće u komunikaciji, interakciji i ponašanju. Dijagnostika autizma obično zahteva tim lekara, uključujući pedijatra, dečijeg psihijatra, logopeda-defektologa i neurologa. Pored posmatranja ponašanja deteta, psihološkog testiranja, procene razvoja i pedijatrijskog i neurološkog pregleda, primenjuju se i sturktuirani razgovori sa roditeljima radi što boljeg uvida.”

Kako biste najjednostavnije objasnili šta sve spada u spektar autizma, za šta se sve koristi baš taj izraz?

“U spektar autizma spada niz simptoma koji su negde evidentni po mesecima starosti deteta. Vremenski od rođenja ovaj proces izgleda ovako:

Od rođenja: problemi u održavanju kontakta očima

Do 9 meseci: dete se ne odaziva na svoje ime i ne pokazuje izraze lica koji odražava njihove emocije (poput iznenađenja ili ljutnje)

Do 12 meseci: dete ne koristi ili koristi samo nekoliko pokreta rukama, kao što je recimo mahanje, ne uključuje se u osnovne interaktivne igre

Do 15 meseci: dete ne deli svoja interesovanja sa drugima (npr. ne pokazuje nekome omiljenu igračku)

Do 24 meseci: dete ne primećuje kada su drugi tužni ili povređeni

Do 2. godine: ne igra igrice koje zahtevaju promenu ponašanja. Kada autistična deca počnu da pričaju, mogu da pričaju neobičnim tonom koji varira od viskoh tonova i “pevačkih” do robotskih ili ravnih.”

Šta znači kada dete dobije dijagnozu visokofunkcionalnog autizma? Kakve su najčešće prognoze?

“Kada dete dobije dijagnozu visokofunkcionalnog autizma, tada se govori o izrazitoj inteligenciji i jezičkoj kompetenciji koji često maskiraju druga ograničenja kao što su nedostatak društvenosti i emocinalnu zaravnjenost ili emocionalna naglašena reagovanja. Ova deca se ističu u umetničkoj, tehničkoj ili naučnoj oblasti, ali su u društveno izolovani. Govore, komuniciraju vrlo vešto, prostorna inteligencija je vrlo razvijena, puni su pitanja i interesovanja. Što se tiče prognoze, najefikasnije terapije uključuju ranu i intenzivnu podršku u ponašanju. Što se dete ranije upiše u te programe socijalizacije, razvijanje veština komunikacije, to su bolji izgledi za budućnost.”

Na kakve terapije, tretmane i lečnje dete iz spektra se najčešće upućuje? Koliko sa njim roditelji moraju da rade? Koliko je važno da se i sami uključuju i edukuju?

“Dete se upućuje na rad sa psihologom, defektologim, logopedom, na bihejvioralnu terapiju koja podrazumeva socijalizaciju i učenju veština komunikacije. Takođe se i roditelji uključuju u ovaj proces kao važni koterapeuti, koji prate i podstiču ponašanje njihovog deteta.”

Kako crtanje, muzika, kreativnost utiču na decu sa autizmom?

“Deca iz spektra autizma su sama po sebi jako kreativna i na njih muzika i crtanje utiče tako što ih smiruje. I ne samo to, već uključivanje u društvene igre, imitiranje njihovih pokreta dok se igrate sa njima, prepuštanje da oni vode igru, postavljanje pitanja “šta ti to znači, zašto baš ta igra, da li želiš da ti pokažem neku igru”, su jako korisne interakcije, jer na taj način pomažete da se bolje i lakše prilagode drugim ljudima.”

Kako se najbolje reguliše agresivnost,mališana kada imaju nadade, kako rastu? Kako pubertet utiče na decu sa autizmom?

Načini intervencije kod agresivnog ponašanja je da ne negujemo isti pristup. Preusmeravamo agresivnost na zagrljaj ili maženje pre nego usmerimo agresiju na njih ili sebe, obratimo pažnju na detetova osećanja rečima npr. “verujem da si ljut, jer ti se slomila olovka, hajde zajedno da rešimo problem”.

Naše poruke moraju biti kratke i jasne, npr. “stavi kapu na glavu, biće ti tako toplije”, insistiramo da nas gledaju u oči dok im pričamo, na taj način uspostavljamo bolju povezanost sa njima, poštujemo njihove odluke, nikada im se ne rugamo, ne vređamo i ne upoređujemo sa drugom decom.

Što se tiče puberteta dece sa spektrom autizma, uvek se ophodimo kao i sa decom koja nisu u ovom spektru. Šta to znači? Da potpuno razumemo prirodu njihovog odrastanja, potrebu da u tom periodu imaju sopstvene stavove i razmišljanja, želju da iskažu i brane ih. Naravno, sa uvažavanjem njihove ličnosti, ali i usmeravanje, kao i ukazivanje na njihova moguća neprimerena ponašanja u tom pubertetskom razdoblju.

Bonus video:

(Espreso / Yumama)