NEMANJA JE IMAO NAPAD TOKOM NOĆI, A HITNA NIJE DOŠLA: Imao je 2 stravične epizode kada su shvatili da boluje od...

Sutra se obeležava Svetski dan podrške obolelima od epilepsije ili „ljubičasti dan“ u cilju pružanja podrške pacijentima koji se leče od epilepsije i drugih neuropsihijatrijskih bolesti.

Podaci Svetske zdravstvene organizacije, koja je 2008. godine i pokrenula ovu kampanju, govore da je sve više ljudi koji boluju od epilepsije: u svetu više od 65 miliona, a u Srbiji oko 70.000.

Nemanja Simeunović, koji boluje od epilepsije, gostovao je u jutarnjem programu Kurir televizije gde je ispričao kako živi sa ovom bolesti, ali i otkrio kako mu je dijagnostifikovana.

- Ja lično nikad nisam imao nikakve problema vezano za epilepsiju, ni kod prijatelja, ni kod rodbine, ni na poslu. Ne volimo da kažem da je epilepsija bolest uopšte nego od stanje, jer bolest je prenosiva, a epilepsija nije prenosiva. Cilj nam je bio da razbijemo tu stigmu u Srbiji, da ljudi progovore o epilepsiji, da ne kriju. Ima čak ljudi koji kriju od prijatelja da imaju epilepsiju jer se možda plaše da će zbog toga da budu odbijeni. Ali taj vam nije prijatelj - rekao je Simeunović i dodao:

- Meni je epilepsija dijagnostifikovana 1995. godine, u 17. godini. U pubertetu, tada se da kažem razvija organizam. Imao sam napad u toku noći. U to vreme probudio sam se posle nekih 15 minuta. Zvali smo hitnu pomoć, ona nikada nije ni došla. Ali to je bilo tada, sada je sasvim drugačije sigurno. Otišao sam kod lekara, dobio sam još jedan napad i utvrdili su da je epilepsija i to je to. Ja sam 2015. operisan u Beogradu i od tada nemam problema, da kažem, i konstantno mi se smanjuje terapija. U februaru sledećeg godine treba da prestanem da pijem terapiju.

Doc. dr Aleksandar Ristić, specijalista neurologije, takođe je bio gost jutarnjeg programa gde je otkrio više o ovoj bolesti.

- Podaci govore da oko 70.000 ljudi u Srbiji ima epilepsiju. To u stvari znači jedan na stotinu. To je projekciona brojka, ekstrapolisana. Mi nismo radili naše istraživanje u Srbiji, ali zemlje u regionu imaju iste takve brojeve. Verujemo da je i kod nas potpuno isto. Dakle, to je jedan prosečni grad u Srbiji. Šta je ovde problem? Verovatnoća da ne znate nekoga ko ima epilepsiju je veoma mala. A u isto vreme, verovatnoća da neko ko ima epilepsiju, kaže da boluje od te bolesti, takođe je veoma mala. Zašto? Razlog za to je jednostavan. Postoji veliki broj predrasuda vezano za ovu bolest. Dramatično ispoljavanje te bolesti.

Od antičkog vremena dovodio nas dotle da mislimo da je to sveta bolest, bolest đavolja, bolest neke nadprirodne moći itd. Jer oni koji su očevici epileptičnog napada su zaista predstavljeni, jer se radi o klinički veoma impresivnom događaju koji zaista utara strahu kosti. Odatle pa nadalje se samo grade predrasude. Najveći broj ljudi o epilepsiji misli ono što to uglavnom nije. A osobe koje imaju epilepsiju, ćuteći i slušajući druge ljude kako govore o tome, najčešće za strategiju uzmu to da se povlače ili tihuju, odnosno ne obelodanjaju svoju bolest i na taj način se samo stigmatizuju u najčešćem broju. Veoma je retka, mada ne i da ne postoji, aktivna stigma. Dakle, da ljudi ako vide neko ko ima epilepsiju zbog neke predrasude, ga aktivno stigmatizuju. Najčešće se radi o percipiranoj stigme ljudi koji su oboleli epilepsije imajući u vidu da postoji veliki broj predrasuda o tome koje se doslovce baziraju na onome što se zove neznanje, se odlučuju da kriju tu bolest - rekao je Ristić i dodao:

- Znači, epilepsija je jedan najobičniji poremećaj, bolest kao i svaka druga, a radi se o bolesti moždane kore. Mozak je hierarhijski, on je poređan po jednom određenom nivou vlasti i moždana kora na najvišem vrhu. Radi se o jednoj električnoj oluji koja proputuje moždanom korom, nenormalno praženje neurona električno, koje zbog toga pravi tu dramatičnu kliničku sliku. Oko 70% od naših pacijenata sa antiepileptičnom terapijom se drži pod dobrom kontrolom i to je razlog zbog čega ljudi nemaju osjećaj da je to toliko česta bolest. Dakle, ja kao lekar imam pacijente i u vašoj profesiji i u mojoj profesiji i u svim drugim profesijama samo zbog toga što je to česta bolest i nije nasledna ili je veoma, veoma retko nasledna i nije zarazna, apsolutno nije zarazna. Mnoge stvari koje su uglavnom vezane za to nisu baš tačne.

Bonus video:

(Espreso / Kurir / Luka Vujičić / Prenela: A.P)