ČIM JE ČUVENI SRBIN UMRO, ISPUNILA MU JE POSLEDNJU ŽELJU I "LEGLA" KRAJ NJEGA: Njihova LJUBAV ušla je u ANALE!

U opisu slike Paje Jovanovića („Odmor bašibozuka") navedeno je da su "Arnauti ili bašibozuci" pripadnici neregularnih pešadijskih i konjičkih vojnih snaga osmanske vojske.

Sastavljeni od dobrovoljaca, najčešće Čerkeza, Albanaca i Kurda, izbegavali su uređene borbe i bili poznati po zverstvima, pljački i odvođenju roblja. Ovakva nedela su na našim prostorima ostavila dubok trag u odnosima Albanaca i susednih naroda.

Ko je zapravo Paja Jovanović?

Jedan od najvećih srpskih slikara, rođen je 1859. godine u Vršcu, u skromnoj radničkoj porodici. Njegov otac bio je Stevan Jovanović, fotograf i trgovac, a njegova majka Ernestine Deot umrla je veoma rano, te se otac ponovo oženio Marijom di Ponti. Najstariji sin Stevana Jovanovića imao je jednu sestru i petoricu braće.

Još u ranim godinama Paja Jovanović pokazivao je sklonosti ka crtanju i slikanju, što i nije bilo iznenađujuće, jer je njegov otac takođe umeo lepo da slika. Paja je učio sam da slika kopirajući crkvene slike, a već sa četrnaest godina od crkve prima prvu porudžbinu, te mu je to omogućilo da studira slikarstvo u Beču.

"Šta ćeš ti u Africi, eno ti tvoj Balkan"

Redovne studije slikarstva završio je 1880. godine, ali je nastavio da se obrazuje na specijalnom tečaju za istorijsko slikarstvo. Istovremeno se usavršava i u majstorskoj klasi profesora Leopolda Karla Milera, poznatog po slikama sa orijentalnim motivima, naročito iz Egipta. Paja želi da krene stopama svog profesora, ali mudri Miler mu savetuje: "Šta ćeš ti u Africi, eno ti tvoj Balkan."

Jovanović zatim obilazi Albaniju, Crnu Goru, Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu, južnu i istočnu Srbiju. Slika Crnogorce, ranjene i na polasku u boj, Arnaute, mačevanja, borbe petlova…

Rođen pod srećnom zvezdom

Svestan od početka da je rođen pod srećnom zvezdom, već kao mladić izjaviće da je njegov život u stvari "šaljiva igra". U starosti je na život gledao kao na "divan san na ovome svetu", ali mu je stavio samo jednu zamerku - "što i suviše brzo prolazi".

- Sva energija mi se utrošila u tom svakodnevnim hrvanju i gimnastičkom nadmetanju s njom; u kojim je čas ona podlegala čas ja - zabeležio je Paja o svojoj minhenskoj ljubavi, o ženi koju nikada nije zaboravio. Tek nedavno sa sigurnošću je otkriveno ko je žena s kojom se srpski slikar hrvao, i bio s njom toliko opsednut.

"Akt pred ogledalom" (Gola BERTA) je izvanredni akt, nastao 1896. godine, možda je i najbolji koji je umetnik ikada naslikao. Za više od sto godina postojanja, ova slika Paje Jovanovića, prikazana je samo tri puta u javnosti.

Zahvaljujući rukopisu iz memoara koji se čuva u Legatu Paje Jovanovića, tokom istraživanja njegovog života otkriveno je ko je žena na ovoj slici. Veliki umetnik ostavio je u Legatu beleške, napisane na nepovezanim blok listovima, u kojima pominje svoju veliku minhensku ljubav - Bertu. Svi podaci su se uklopili. Postalo je jasno da uživamo ne samo u izuzetnom aktu Paje Jovanovića, već smo svedoci i jedne epizode iz privatnog umetnikovog života.

"Gola Berta pred ogledalom" je prvi ženski akt i prvi naslikani intimni doživljaj žene slavnog srpskog umetnika. Svi koji su videli ovu sliku, bar na trenutak, mogli su da zavire u intimni svet mladog i zaljubljenog Paje Jovanovića. Slikajući veoma živopisno, Bertin stav žene koja je svesna svoje lepote i moći koju zahvaljujući lepoti ima, Jovanović izražava i svoju emotivnu začaranost i podređenost toj lepoti.

Vizuelna reprezentacija nagog ženskog tela zaokuplja pažnju Paje Jovanovića početkom 20. veka. Od tada nastaje čitav niz njegovih aktova ili različitih, najčešće mitoloških kompozicija sa predstavama nagih ženskih figura. Anonimnost, depersonalizacija i idealizacija karakterišu Jovanovićev pristup u slikanju ovog motiva sve do susreta sa Herminom Dauber.

Ljubav kao inspiracija

Paja je imao sreću što je proveo dug život radeći ono što je najbolje znao i umeo, i zato je bio nagrađivan, hvaljen i slavljen. Slikarskom četkicom je veličao lepotu, čak i tamo gde je nije bilo napretek. Svesno je ulepšavao i dodavao. Ipak, u jednom slučaju njegova četkica nije morala da "laže".

Desilo se to kada je umetnik već zakoračio u petu deceniju života, onda kada je u njegov život ušla trideset godina mlađa Bečlijka Hermina-Muni Dauber. Razume se, i pre Hermine-Muni Paja Jovanović imao je ljubavi. Još za vreme studija u Beču bio je zaljubljen u devojku po imenu Mila Mandulić. Bila je to neostvarena mladalačka ljubav koju je kasnije ovekovečio u liku carice Jelene na slici "Krunisanje cara Dušana".

Osećanja nije krio ni prema mladoj Soferl, modelu na Akademiji u Beču, koja je bila devojka oštrog jezika ali božanskog lika. Bio je potajno zaljubljen i u Engleskinju Vinferd Džons, od čije je lepote pobegao i uvek žalio što je nije naslikao. U velikoj, gotovo nepreglednoj galeriji portreta koje je ostavio za sobom, njegovi ženski portreti zauzimaju posebno mesto.

Od svih dama koje su se našle na njegovom platnu, ljubav slikara u već zrelim godinama zadobila je mlada Austrijanka Hermina, ćerka nastojnika u zgradi gde se nalazio njegov bečki atelje.

Kada se početkom 20. veka stalno nastanio u Beču u njenoj zgradi, nije ni slutio da će mu Hermina zauvek osvojiti srce. Najpre bojažljivo, s osećajem dubokog poštovanja, mlada Muni pozirala je Paji za likove na njegovim slikama, da bi vrlo brzo sâm njen lik i telo postali svrha umetnikovog rada.

U toj meri ga je zaokupila da je s neskrivenim poletom ostvario seriju skica, studija i radova s prikazom ženskog lika i tela. Na svim tim ženskim figurama i portretima provejava prepoznatljiv lik Muni. Pre nje Paja Jovanović gotovo da i nije slikao aktove.

Venčali su se 1917. godine, nakon dugog poznanstva, kada je ona imala 25, a on 58 godina. Elegantna, lepa i prefinjena Hermina, postala je njegova doživotna ljubav i inspiracija. Paja Jovanović je bio fasciniran načinom na koji je pozirala i savršenim proprocijama tela, kao prepisanim iz slikarskih udžbenika.

Pred naletom rata Paja i Muni morali su da se sklanjaju iz Beča. U jesen 1916. godine, samo nakratko, boravili su na imanju veleposedničke porodice Dunđerski u Čelarevu. Venčali su se 1917. u Budimpešti da bi potom otputovali u Švajcarsku gde su ostali do kraja rata.

Ratne godine proveli su zajedno u Ženevi, gde su živeli od honorara bogatih i otmenih ljudi koje je Paja portretisao. Može se reći da je Paja Jovanović bio izuzetno posvećen svojoj mladoj supruzi. Pomagao joj je da se obrazuje, za nju uzimao časove stranih jezika, tenisa i jahanja. Sa svoje strane prelepa Muni postala je njegovo nadahnuće, nepresušno oduševljenje koje je slikao u gotovo svakoj prilici, o čemu govore brojne slike.

"Dok nas smrt ne rastavi"

Slikajući veće ili manje alegorijske slike s predstavom ženskog lika i tela, uvek je u te figure unosio prepoznatljive crte lica svoje supruge. Muni kao boginja Dijana u lovu, kao Meduza, Afrodita, Venera, ... Muni kao oličenje mladosti, lepote, svežine... Sve tako do poznih godina. Za kraj, potpuno slabog vida i drhtave ruke, ostareli umetnik ispisuje poslednju odu lepoti, slikajući lik Muni i buket sveže ubranih ruža.

Ostali su u braku punih 40 godina, do njegove smrti. Poštujući želju slavnog slikara, Pajine slike koje su za života bile njena lična svojina, Hermina Dauber-Jovanović (1892-1972) je ostavila testamentom Muzeju grada Beograda. Po svojoj želji, sahranjena je pored njega u Aleji velikana u Beogradu.

Bonus video:

(Espreso/Direktno/ Lepote Srbije)