PRAUNUKA ŽIVOJINA MIŠIĆA PROGOVORILA O ZABRANJENOJ LJUBAVI LUJZE I VOJVODE: Pobegla od kuće da bi se udala za njega

Praunuka Živojina Mišića, Vojislava Šipka ispričala je sve o ono čega se seća, kao i ono o čemu je slušala o svom pradeki vojvodi Živojinu Mišiću i baka Lujzi, njihovoj velikoj ljubavi, ali i tragediji trojice sinova koje su sahranili.

Veliki Živojin Mišić ne bi bio tako veliki vojvoda da pored sebe nije imao ženu koja ga je pratila u svemu, volela i poptovala.

Prema Vojislavinim rečima, sve je počelo tako što je Živojin svoju Lujzu upoznao prvi put u parku u Aranđelovcu, on je sedeo na klupi i čitao knjigu na nemačkom, a ona je znala nemački, bila je nemica poreklom, bilo joj je neobično da jedan mlad čovek sedi u parku i čita knjigu na nemačkom, te ga je upitala zašto na nemačkom, on joj je odgovorio da je na Vojnoj akademiji i da vežba nemački.

Lujzin otac Fridrih Krikner bio je graditelj odnosno današnjim rečinikom rečeno građevinski preduzimač, sagradio je hotel "Staro zdanje" u Bukovičkoj banji.

- Sudbonsni susret ovo dvoje desio se na balu koji su priredili Aranđelovčani, prisustvovali su Lujza sa roditeljima i mladi potporučnik Živojin Mišić. On je tada prišao njoj i plesali su celo veče. Živojin je bio 10 godina stariji od nje. Bez obzira na sve ljubav je planula - kaže praunuka Vojislava Šipka.

Život im je bio teška borba

Oni su živeli u različitim mestima i u Valjevu, Prokoplju, a tih godina u Prokoplju njoj su bile najlepše godine braka, jer je bilo mirno mestio, a vladao je mir, nije bilo gradske vreve.

- Imali su šestoro dece sina Radovana, Aleksandra, Vojislava, i ćerke Eleonoru, Olgu i Anđeliju. Radovan nosi ime po Živojinovom ocu, Anđelija nosi ime po njegovoj majci. A, ime Eleonira je bilo omiljeno Lujzino ime, te ga je ona i birala - kaže praunuka Vojislava.

Između njih je ljubav bila prava

Dok je Vovjoda Mišič bio u ratovima, Lujza je sa decom bila sama kod kuće.

- Da ga nije pratila, volela i poštovala tokom svih nedaća, ali i lepih dana, on ne bi mogao da bude tako viliki vojvoda. To je bila prava ljubav, a njemu je trebala tako jaka žena. Baka Lujza je živela 35 godina nakon smrti dede Živojina, imala je tu nesreću da sahranu trojicu sinova, pa je posle toga jedini unuk koji je mogao da nosi ime i prezime Vojvodino - dečak Živojin Mišić umro u 11 godini nakon operacije mozga i to u vozu prilikom povratka iz Zagreba za Beograd. Čak su hteli da izbace deteovo telo iz voza, jedva su se izborili da telo donesu u Beograd. Sahranjen je u istoj grobnici gde i Živojin - objašnjava njihova praunuka

Lujza Mišić je bila neverovatno jaka žena, ona je bila u stanju da prati svog muža iz mesta u mesto, da pretrpi njegova odsustva kad je bio na ratištu, da uspe da očuva decu.

- Vojvoda nikad nije prihvatio da bilo ko od njegovih sinova bude pod njegovom komnadom i zaštitom. I sva trojica sinova su tragično nastradala. Radovan je nastradao u nemačkom zarobljeništvu, Aleksandra su streljali nemci u Valjevu, a Vojislav je stradao na golom otoku - ističe ona i dodaje:

- Imali su strašno težak život, ali mislim da su bili odličan par, jer su jedno drugo podržavali. Ja nju pamtim kao jako staru baku, i pored svih izazova oni su ostali zajedno. Vojvoda je tri puta penzionisan i to je ih dovelo svaki put u jako tešku finansijku situaciju, pa su morali da prodaju kuću, konje, da bi preživeli. Bez obzira što je on bio vovjoda teško im je bilo finansijski.

- Baka Lujza je preživela je pored svega, preživela i da se deda Voja vrati sa golog otoka, a zatim i njegovu bolest i smrt - priča Vojislava o bolu kroz koji je Lujza prošla.

Ti ratovi su sigurno za baku, kako kaže, bili stres jer je čekala i snove i muža ne znajući šta im se dešava.

Svaki sin je "uzeo" jednu karakternu crtu svog oca kao lični barjak

Vojislavu Šipku smo upoznali na promociji knjige dr psihijatra Aleksandra Misojčića koji je napisao psihobiografiju Živojina Mišića "Čovek po meri šinjela" i smatra da je svaki od tih sinova uzima jednu karakternu crtu svog oca kao lični barjak, kao lični identitet.

- To jeste upozerenje nama očevima nikad ne znamo koji deo nas će sinu zapasti za oko da se njime hvali, da ga prihvati, da pomisli da je baš on kontinuitet za oca. To se desilo sa sinovima Živojina Mišića. Ali, kada kažem da su odabrali jednu osobenost svog oca – onda je najstariji Radovan preuzeo kontinuitet. On je oficir, on ima reč i u krajnjoj liniji zbog te oficirske reči gubi život – objašnjava psihijatar Aleksandar i dodaje:

- Sa druge starne, srednji sin, Aleksandar Cule, je jedan fascitanatan lik, kao da je iz bajke izašao. On je izabrao očevu hrabrost . Nije njegova hrabrost ništa manja od očeve, ona je manje vidljiva, manje priznata, manje poznata.

Aleksandar Mišić je bio izuzetno hrabar čovek. Koliko je on video uzor u ocu, banalni primer, on je pisao svoju autobiografiju. Ona je čak izlazila politici, ali to nikada nije dostiglo nivo popularnosti koje su dostigle „Moje uspomene“ Živojina Mišića. Ali, šta ćete to su sinovi velikih očeva – kaže Misojčić.

Konačno, treći sin, Vojislav, on je bio Živojinovo mezimče, kao što je Živojin bio mezimče svoje majke.

- On je uzeo bunt kao svoj bajrak. Taj bunt ne liči na Živojinov, to je druga vrsta bunta. On je platio cenu svog bunta, i to skupo, odlaskom na goli otok, kao što je njegov otac platio cenu svog oca u to vreme. Svaki od ovih sinova nosi deo karaktera Živojina Mišića, jer svi mi imamo oca i majku u sebi, to je deo normalnog fiziološkog razvoja – zaključuje doktor Misojčić.

Bonus video:

(Espreso / Blic Žena)