KAKO VLASI TERAJU DEMONE ZA BOŽIĆ? Anđela nam je objasnila sve o ZABORAVLJENIM OBIČAJIMA BALKANA! (VIDEO)

Običaji, verovanja i navike mnogih (etničkih) zajednica u Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, na Balkanu, postaju deo prošlosti usled selidbe ljudi iz manjih mesta u veća u kojima sve pod kapitalističkom čizmom postaje jedno nepregledno, istoliko mrtvilo o kakvom govori Džojs u Dablincima.

Da se svaki deo heterogene balkanske kulturne baštine ne bi učio ili pominjao kao zanimljivost koju povezujemo u našim naučnim radovima sa fenomenima iz sadašnjosti, dvoje autora, Anđela Đermanović i Aleksandar Repedžić pokrenuli su serijal Počudište u kome beleže (magijske i druge) običaje zajednica na našim prostorima, koje su preživele sve do danas.

Stoga, danas sam razgovarala sa koautorkom serijala Anđelom Đermanović o ideji, suštini i značaju Počudišta za sve nas koji živimo na Balkanu.

Za početak bilo bi dobro da Espreso čitateljke i čitatelje upoznamo sa vašim radom. Kako bi ti imenovala sebe i svog kolegu/prijatelja Aleksandra Repedžića prema profesionalnoj usmerenosti vaših individualnih i zajedničkih radova?

Ja sam vizuelna umetnica i doktorantkinja na Fakultetu likovnih umetnosti, ili najjednostavnije - slikarka. Aleksandar Repedžić je etnolog i antropolog, a trenutno kustos etnolog Muzeja Ponišavlja. Ono što nas u profesionalnom smislu spaja jeste vizuelna antropologija kojoj ja pristupam iz ugla vizuelne umetnice a on iz ugla antropologa i istraživača koji iza sebe ima 19 godina terenskog istraživačkog rada.

Imajući u vidu da Počudište prikazuje, daje uvid i edukuje gledateljke i gledatelje o običajim različitih (etničkih) grupa i zajednica u Srbiji i na Balkanu, a kako uvek postoji konfuzija oko toga šta je antropološki, šta etnografski, šta etnološki film/ vizuelni prikaz, kako bi ti definisala ovaj serijal?

Teško je definisati samu terminologiju i vrlo su tanke granice između ovih termina. Najprecizniji odgovor bio bi umetnički etnografski film koji se bavim etnološkim i antropološkim temama. Ali mi se ne bavimo samo čovekom u antropološkom smislu, niti samo deskripcijom ljudi i običaja kako to definiše etnologija i etnografija, već smo uspeli da sve objedinimo sa vizuelnim prikazom i da pokušamo da filmu damo jednu novu dimenziju, koju svako od gledalaca može iz svog ugla posmatrati kao fenomen.

Kako je nastala ideja Počudišta, kako dolazite do sazanja o određenim zajednicama, kako ste koncipirali strukturu serijala i koliko je zbog sredstava i vremena zahtevno snimiti jednu epizodu?

-Već je i ranije Aleksandar snimao dokumentarne filmove, a ja sam dugo godina imala želju da zakoračim u sferu filma. On je pokušavao da započne nešto slično i bilo je u planu kreiranje takve forme sa manjom grupom ljudi, ali su se čekali uslovi, sredstva, vreme... Meni pak usled umetničkog implusa i unutrašnje nužnosti i žeđi za stvaranjem nije trebalo ništa sem jednog "Hajmo!". Tako smo i započeli, bez ičega. Bez kamere, bez mikrofona, bubica, stativa, novca... Ali sa ogromnom željom i nesagledivim entuzijazmom.

Na prvom snimanju smo pozajmili opremu, i dobili smo skromnu donaciju koja nam je bila obećana ukoliko ćerka donatora pobedi na trci konja u Hrvatskoj, što se i desilo. To nam je pokrilo ceo put, hranu i najjeftiniji stativ, a smeštaj nam je obezbedila opština Kučevo. Ovo je ujedno i najilustrativniji opis toga kako funkcionišemo i stvaramo, uglavnom od pomoći pojedinaca koji poštuju naš rad, ali i ulaganjem sopstvenih sredstava. Prošle godine smo imali pomoć lokalne samouprave, usled čega smo kupili nešto od opreme, dok ove godine to nije slučaj, naš rad nije prepoznat ni od strane Ministarstva kulture, niti od lokalne samouprave. Opet nam ostaje da putem alternativnih metoda i lične borbe ponovo iznađemo sredstva, bez kojih nije moguće raditi. Vreme je takođe otežavajući faktor zbog poslova, projekata i ličnih obaveza, ali ga iznalazimo. Uslede Aleksandrovog dugogodišnjeg terenskog istraživačkog rada, nemamo problem sa pronalaženjem tema i ljudi, veći problem nam je kako u moru tema pronaći vreme i sredstva za snimanje.

Počudište je izvorno bajalica protiv uroka, do koje sam pre 6 godina došla preko knjige "Istrčaše donjozemci" u Istraživačkoj stanici Petnica, u biblioteci prepunoj stručne literature pretežno iz sfere prirodnih nauka. Ta pesma, odnosno bajalica mi je snažno ostala urezana u svesti godinama i kada je došlo vreme da se nađe naziv serijala, oboje smo se brzo složili oko te reči, i zato simbolički verujem da će nam naša pesma "bajalica" i doneti sreću i da ćemo uspeti da opstanemo uprkos svim poteškoćama.

Pretpostavljam da autorka/autor ovakvih serijala mora imati odličnu povezanost sa subjektima prikazivanja da bi se stvorilo poverenje koje je ključno. S tim u vezi koliko je bilo teško stvoriti tu vezu koja donekle ruši postavku istraživač/ica-subjekat snimajući ovaj serijal? Kako su zajednice reagovale na vaše prisustvo?

Aleksandar poseduje bogato istraživačko iskustvo, tako da ume "prirodno" da se prilagodi svakom ambijentu i svakom sagovorniku, a pored toga i neizmerno uživa u radu. Govori vlaški i rumunski, ali razume i Bugarski i poznaje osnove romskog jezika, što mnogo olakšava rad i ruši barijere na ovim prostorima. Ume i da zaplače od sreće zbog priče, čoveka ili zabeleženog ambijenta. S druge strane, ja kao umetnica, nemam recepet niti metod, prilazim svakome s poštovanjem, čistog srca, otvorenog uma, ali i sa radošću što imam priliku da čujem neku drugu perspektivu sveta, i valjda je to dovoljno, samo iskrena otvorenost i radoznalost ka drugom čoveku/zajednici. Često citiramo Aleksandrovog profesora sa fakulteta, koji je rekao da je osnovni metod - metod predsednika opštine, ili ćeš dobiti sredsvta za rad ili nećeš. To je bukvalno i jedino što je važno, ostalo odradi iskrena ljubav i večna infantilnost u nama.

Sada uzmimo za primer epizodu o Profakucu u kojoj se prikazuje božićno maskiranje jedne vlaške zajednice kako bismo govorile o značaju serijala. Iako taj običaj podseća na maskiranje za vreme Bele nedelje, i kao što smo ranije pričale daje taj osećaj sakralnosti, ipak se razlikuje datumski, te time možda i semantički. Pretpostavimo da nema mnogo pisanih/audiovizuelnih dokaza o zasebnim običajima Vlaha, a vaš kanal je na YouTube-u besplatan za sve. Zašto je taj običaj za tebe kao vizuelnu umetnicu i istraživačicu bitan, a zašto treba da bude bitan daljoj istraživačkoj zajednici, i na kraju zašto, prema tvom mišljenju, treba da bude prikazan građankama i građanima Srbije/Balkana?

Bitan je za sve podjednako, građane i građanke Balkana upoznaje sa samim običajem za koji (najverovatnije) nisu znali jer ne postoji mnogo zapisa i prikaza istog, dok za naučnu zajednicu predstavlja bazu za dalja istraživanja i sagledavanje fenomena iz više uglova, a takođe podseća i koliko je multidisciplinarnost neophodna za svaki ozbiljan rad.

Za moj umetnički rad, ovakva iskustva su dragocena jer me dovode do izvora bazičnog ljudskog, do izvora u kom se gubi pojam vremena, odnosno pruža se mogućnost zamišljenog putovanja kroz vreme i ljudsku dušu. Kako se u svom slikarskom radu oslanjam na Rablea i roman "Gargantua i Pantagruel" ali i na slikara Pitera Brojgela, prisustvom ovakvim običajima mogu da se povežem sa njihovim stvaralaštvom i da razumem tu elementarnu nit čoveka koja se ne menja, uprkos svim tehnološkim promenama. Odnos sakralnosti i desakralizacije, odnosno spuštanje prema dole, do utrobe i ispod, na dno osnovnih nagona, neretko je i put pročišćenja. Verujem da su sa razlogom svi običaji slični ovom došli kao prirodna i intuitivna potreba čoveka da se oslobodi "svojih demona" kako bi mirno ušao u sledeću etapu, u etapu posta ili u novo godišnje doba koje predstavlja preporod. Mnogo je načina na koji se Profakuc (Božićno maskiranje kod Vlaha) može posmatrati, i neizmerno sam srećna što smo stigli da ga zabeležimo dok još postoji u ovoj formi, jer sela se gase, ljudi odlaze i sami običaji tako nestaju ili se modifikuju. Kroz ovakve prizore, učimo mnogo o sebi samima, jer ovo su forme koje prevazilaze geografiju i nacionalnost, one su suštinske.

Na kraju, zbog radoznalosti čitateljki i čitatelja reci nam nešto i o vašim drugim projektima preko kojih građanke i građani Srbije mogu da se obrazuju o običajima, verovanjima, tradicijama različitih zajednica na našim prostorima?

Blog Etnolog je projekat koji je pokrenuo Aleksandar pre skoro 3 godine, a ja sam mu se relativno brzo u tome pridružila. Putem bloga svakodnevno objavljujemo tekstove drugih istraživača i naučnika iz oblasti etnologije i antropologije, ali tu su i Aleksandrovi autorski tekstovi iz iste oblasti, tekstovi iz njegovih knjiga, i pokoji moj tekst. Blog je značajan jer poseduje bogatu bazu tekstova, te se na jednom mestu lako može pronaći mnogo toga o običajima, mitskim bićima, verovanjima i drugim fenomenima.

Ono što je moj posao jeste svakodnevno ilustrovanje svih priča, zbog toga čitaoci i čitateljke mogu ne samo da se informišu i saznaju nešto novo o nematerijalnoj kulturnoj baštini, već mogu i da uživaju u ilustracijama i umetničkim delima koja prate priče. Time negujemo ne samo teorijsko informisanje već razvijamo i vizuelnu pismenost, jer umetnički način izražavanja jeste nešto što traži vreme, poznavanje i iskustvo.

Bonus video:

(Espreso/ Verica Arsić)