DETE TREBA DA OSETI OPASNOST: Dr Rajović otkrio KAKO VASPITAVA DECU,ove izjave se NEĆE SVIDETI BAŠ SVIM RODITELJIMA

Istraživanje u Engleskoj sprovedeno pre nešto više od deset godina pokazalo je da vozači uzrasta od 18 do 22 godine neproporcionalno mnogo ginu u saobraćajnim nesrećama. Imaju dobre reflekse, dobro vide, dobra im je pažnja, zdravi su ali opet, jako puno ginu u odnosu na ostale starosne grupe, otkrio je Ranko Rajović.

"U čemu je zapravo problem? Došli su do zaključka da je stvar u tome što mladi nemaju svest o realnoj opasnosti. Već tad su postojale video-igrice u kojima je moguće poginuti tri puta i krenuti ispočetka. I oni nemaju osećaj za opasnost. Može da igra danas igricu pet puta i pet puta da krene ispočetka. Onda sedne u auto, a auto nije igračka. Samo malo brže ako uđe u krivinu, njega auto izbacuje. Tada su shvatili da ipak treba dete da doživi realnu opasnost kako bi uočilo razliku", kaže Rajović, u podkastu sa Milanom Jovanovićem Strongmenom, a prenosi Zelena učionica.

U ovim stvarima je, kako objašnjava, sreća što malo kasnimo za zapadom, pa bi bilo dobro da malo od zapada učimo, gledajući njihove greške.

Ko je Ranko Rajović?

Ranko Rajović je specijalista interne medicine, magistar neurofiziologije i doktor sportskih nauka. Saradnik je UNICEF-a za ranu edukaciju i gostujući predavač na fakultetima u nekoliko država. Osnivač Mense Srbije, a inicijator je i jedan od osnivača Mense Slovenije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Predsednik Mense Srbije u dva mandata, dugogodišnji član Borda direktora svetske Mense (2000 – 2010) i predsednik Komiteta za darovitu decu svetske Mense (2010 – 2012). Na kongresu Mense International, održanom na Novom Zelandu krajem oktobra 2010. imenovan je za predsednika Komiteta svetske Mense za darovitu decu.

"Dete treba da oseti opasnost. Moramo roditeljima da otvorimo vidike i naučimo ih da dozvole detetu da prođe neku opasnost, nešto što mi kao roditelji možemo u sigurnom okruženju da kreiramo. Ja sam svoju decu vodio, kad god smo imali vremena, na planinu Taru. I to često bez mame. Išla je i ona s nama, ali smo nekad išli i sami. Zašto? Pa zato što mama hoće da ih zaštiti, to je njen instinkt. I često pričam tu priču. Bilo je to za 1. maj, dani su bili topli, ali noću je temperatura umela da padne i ispod nule. Smešteni smo bili u brvnari bez struje i vode. Dan lep, popodne, oni se igraju, a ja im kažem da treba da donesu vodu sa izvora i grančice za potpalu. Oni odu donesu malo vode i nekoliko grančica jer nemaju vremena, žure da se igraju. Padne veče, njima hladno i kažu mi ‘Tata, založi vatru.’ ‘Pa ne mogu, nemam sitne grane za potpalu, a sad je mrak u šumi i ne možemo da donesemo.’ Naravno, imali su ćebad, pa su se pokrili. Posle toga su tražili vodu. Pitao sam ih da li su doneli sa izvora. Jesmo, kažu. Pa gde je? Popili. Ja sam, naravno ostavio malo vode sa strane, ali tek da imaju po par gutljaja. Sutra nisam morao ništa da kažem. Doneli su deset flaša vode sa izvora i grančica za potpalu da imamo za mesec dana. Deca moraju sama da osete da zavise od sebe, a ne da im mi govorimo šta moraju. Posao roditelja je upravo da ih dovedu u situaciju, ne da budu smrznuti i žedni, ali da dobiju svoju važnu lekciju," ispričao je Rajović.

On dodaje da ove stvari više radi tata nego mama, jer bi mama sigurno otišla i po vodu i po grančice. Ipak, iako je mamina prirodna uloga zaštitnička, ovaj stručnjak za dečji razvoj podseća da mame u tome umeju i da preteraju i da rade sve za svoje dete. Oblače ga za vrtić, vezuju pertle, sve prinose i time ga ne spremaju za život.

"Zamislite geparda. Njegov život zavisi od brzine trčanja i akomodacije oka. Šta to znači? On kad trči 120 kilometara na čas, on hvala gazelu. Jer je ona sasvim malo sporija. Njegova jedina šansa da je uhvati je da u tom punom sprintu fiksira gazelu. On kad za njom trči on pomera telo, ali nikad i glavu. Zašto? Pa zato što mora da fiksira antilopu. Ako se malo pomeri glava, trka je izgubljena. A kako je gepard razvio tu sposobnost a nije se s tim rodio? Pa mali gepard, sa bratom, sa sestrom trči, provlači se, penje se, pada… Pa onda dođe kod mame i udara je po glavi, hoće da se igra, a mama ga šapom odalami i on se prevrće. pada i u tom prevrtanju on se sprema za život. Naravno da ne treba mi decu da udaramo, nije to poenta, ali to je način na koji se gepard sprema za život. A šta je suprotno od toga? Da mu mama sve donosi, prinosi, radi umesto njega. Taj gepard neće preživeti. Mi smo jedina živa bića koja svojim mladuncima prave biološki problem jer ih ne opterećujemo ničim da se ne muče. “Neka, mama će to.” I mi smo, zapravo, usporili biološki razvoj naše dece", tvrdi Ranko Rajović.

Sve to se, kaže on, provlači kasnije kroz školu, fakultet i život.

Bonus video:

(Espreso/Zelena učionica/Mondo)