ESPRESO PREPORUKA ZA GLEDANJE: Džafar Panahi upozorava na iransku stvarnost - "TRI LICA"

Možda je 2010. godine kada mu je iranska vlast zabranila da snima filmove u narednih dvadeset godina, Džafar Panahi mislio da je to znak da vlast bar ima smisla za humor jer je od zabrane do sada režirao deset filmova. Čak i kad je dobio kaznu kućnog pritvora.

Panahiju je zabranjeno da uečstvuje u filmskom svetu jer je snimao filmove protiv vlasti, među kojima i Offside o devojkama koje se prerušavaju u muškarce kako bi gledale svoju (iransku) reprezentaciju u fudbalskom duelu. Prerušavaju se jer je Irankama zabranjeno da posećuju utakmice, da igraju na ulici, da izađu iz države ako im muž to ne dozvoli.

Potom, Panahi je podržavao suparničkog kandidata na izborima 2009. godine i učestvovao u protestima Iranskog zelenog pokreta.

Filmovi Džafara Panahija se krišom prenose preko granice, na USB-u u torti, a jedan takav je i Tri lica (3 faces) iz 2018. godine, premijerno prikazan u Kanu.

Tri lica

Film počinje snimkom na kome se devojka obraća glumici (Behnaz Džafari) govoreći joj da želi da se ubije jer nije uspela da se ostvari u glumačkom svetu. Razlog je očigledan za one upoznate sa problemom ženske pozicije u Iranu - roditelji, u skladu sa sistemskim načelima, imaju drugačiji plan za ćerku - devojci je nametnuta udaja.

Takođe, devojka jasno krivi glumicu jer nije odgovorila na njene ranije molbe putem društvenih mreža.

Metafilm ili film u filmu skoro uvek želi da ukaže na suštinu „glavnog“ filma, te se možemo odmah zapitati koga to Panahi moli za pomoć, koga i da li krivi i kome se uopšte obraća.

Gledajući snimak iznova i iznova glumica koju vozi filmska verzija Panahija, ne može da se ne prepusti dojmu da je sve iscenirano, ali, opet se brine da tu ima istine. Ne znajući šta je po sredi, glumica se odlučuje za put u ruralni deo Irana u kome živi/je živela devojka sa snimka.

Brehtova ideja da se ono što se prikazuje na sceni uvek odnosi na realnost i da je učešće publike od nepobitnog značaja nameće mišljenje da se Panahi sve vreme obraća nekome.

Da je devojka na snimku „samo“ izvršila samoubistvo ne navodeći glumičino ime kao osobu koja ju je izdala kada joj je bila najpotrebnija, glumica bi mirno gledala taj događaj sa nekom dozom gorčine, ali devojčina smrt bi za nju bila još jedna u nizu tragičnih događaja koji je se ne dotiču.

No, pošto se devojka jasno obraća glumici, ona mora da ode u te ruralne delove i ospori ili opravda svoju sumnju.

Dakle, tek kada je publika prozvana, ona može da dela, što u biti i jeste Brehtova ideja – osloboditi publiku katarze i upiranjem prsta tražiti od nje da učestvuje u delu, kao i u stvarnosti.

Samim tim, postaje jasno da Panahi apeluje na gledateljke i gledatelje da vide suštinu njegovih filmova i da delaju.

Kroz afirmišući humor junaci spoznaju svet ruralnog Irana, zaboravljenog sveta u kome važe jednostavna pravila - starca brine zdravlje krave, starica mora da proba svoj samrtni kovčeg kako bi bila sigurna da joj paše, seoski put nije dovoljno širok za dva automobila, obrezivanje je i dalje bitna stavka u životu svakog dečaka - i svet potlačenih žena i muškaraca čiji glas ne stiže u etar.

Bonus video:

(Espreso/ Verica Arsić)