AKTIVISTKINJE ZA ESPRESO O BORBI ŽENA U IRANU: Mahsin slučaj podigao svet na NOGE, Anja i Maša upiru prstom u ZAPAD

Podrška ženama u Iranu nije prestala od momenta kada je Mahsa Amini preminula posle brutalnog prebijanja u policiji, kako se navodilo u medijima. Solidarnost je počela od drugih građanki i građana Irana, a potom se proširila i dobila je svetske razmere.

Tokom Internacionalnog dana žena britanski milioner Ričard Branson, prema sopstvenim navodima, omogućio je trima aktivistkinjama iz Irana, Mozhani Manro, Gisoi Nia i Nazanini Nour, da na njegovoj platformi besplatno podele iskustva Iranki. Time je iskoristio međunarodni praznik borbenosti radnih žena da da prostora da aktivistkinje dignu glas o nasilju.

Solidarnost i empatija prema ženama širom sveta jeste koren feminističke borbe, te oni koji imaju prostor da govore o tome, a što trenutno jesu ljudi na pozicijama moći poput Bransona, treba da iskoriste svoju moć da upozore na određeni problem. No, kako ti ljudi govore sa pozicije koja nije mnogima data i pritom govorom ili simboličnim aktom, poput poslanice Evropskog parlamenta Abir al Sahlani, zanemarujući klasno pitanje napadaju određenu državu ili društvo, potrebno je vratiti se korak unazad.

Važno je zapitati se šta je uzrokovalo lošu poziciju žena u Iranu i da li mi možemo govoriti o isključivom problemu te zemlje, dok zanemarujemo da određene govornice i govornici na pozicijama moći dolaze iz država koje imaju opresivne zakone ili su istorijski prepoznati kao tlačiteljska sila koja je koristila pobune u drugim državama da u njima stvori produžene ruke svoje ideologije i napravi prostor za dalje širenje.

Zbog želje da definišem odgovor, danas sam razgovarala sa dve aktivistkinje socijalističke organizacije Marks 21, Anjom Ilić i Mašom Stojanović.

Razgovor smo započele pitanjem čime je uslovljena pozicija žene u Iranu danas. Svakako Iranska revolucija jeste donela nagle promene, površinski gledano, ali, sagovornice su imale dublji odgovor sa jačom suštinom u klasnom pogledu ovog pitanja.

Pozicija žena u Iranu se ne može jednostavno svesti na posledice uspostavljanja islamske države nakon Iranske revolucije 1979. godine, kao što se ne može prosto reći ni da je pozicija Iranki odraz opšte potlačenosti žena, započele su sagovornice.

Da bi razjasnile svoje mišljenje, Ilić i Stojanović odlučile su da se prema pitanju pozicije žena u Iranu postave u dva smera.

Prvo, sagovornicama je bilo bitno da ukažu na relaciju Zapad-Iran i time analiziraju odnos koji zapadni svet ima prema pitanju žena u Iranu, a koji se često dovode u vezu sa, kako bi Zapad to nazvao, "regresivnim sistemom" posle Iranske revolucije.

Prvo pojednostavljeno tumačenje popularno je u zapadnoj medijskoj sferi, jer cilja da prenebregne činjenicu da je Iranska revolucija bila masovna narodna pobuna protiv marionetskog, od SAD i Britanije sponzorisanog i omraženog režima Reze Pahlavija. Žene su bile brojan i značajan činilac u borbama neposredno pre, tokom i nakon revolucije, bile su izričite Ilić i Stojanović.

Drugo, Stojanović i Ilić želele su da odgovore na klasno pitanje koje je utemeljeno u borbi Iranki, a koje se ne svodi na pojam "opšteg stanja žena u svetu".

Drugo tumačenje, međutim, ignoriše da se ženski pokret u Iranu suočava sa specifičnim izazovima. Ti izazovi podrazumevaju kako borbu protiv nastojanja da se žene vrate u uske, patrijarhalne okvire svog postojanja, tako i pitanje usmeravanja opšteg besa naroda protiv dubokih klasnih nejednakosti, bogaćenja manjine i siromašenja većine, zaoštrene državne represije, te otpor uplivu stranih faktora u iransku borbu odozdo, istakle su aktivistkinje organizacije Marks 21.

Dakle, ženska borba u Iranu nosi sa sobom svest o klasnom unutar države, ali važan aspekt usprešnosti takve borbe jeste odbijanje uticaja stranog, što u biti predstavlja veliki problem mnogim država čiji sistemi ne odgovaraju Zapadu.

Razmatrajući klasno u ženskoj borbi u Iranu, sagovornice su naravno navele primer Mahse Amini, potkrepljujući na taj način i svoje stanovište.

Ubistvo Mahse Amini od strane „policije za moral“, i masovnost reakcije iranskog naroda u odgovoru na ubistvo, slika su tih izazova i pokušaja njihovog prevazilaženja. Mahsa je tako postala simbol ne samo ženske borbe da odlučuje o sebi i svom telu (pa i o tome hoće li ili neće nositi hidžab), već i borbe običnog čoveka protiv diktature bogate manjine. Činjenica da je „policija za moral“ targetirala i ubila mladu ženu iz radničke klase, nekoga ko nema luksuz da se u javnom prostoru sakrije i zaštiti, naišla je na odjek među širokim slojevima. To je omogućilo da se stvori masovni i moćni pokret iranskih žena i muškaraca, sa sela i iz grada, koji su počeli da dovode u pitanje ne samo položaj žena, već i ceo sistem represije i tlačenja, apstrofirale su Stojanović i Ilić.

Na samom slučaju Mahse Amini vidi se, kako represija koja je duboko ukorenjena u hijerarhijskoj podeli društva, koja dapače jeste okrenutija prema ženama, ali prema ženama radničke klase, tako i značaj sudelovanja i neodvojivosti klasne i feminističke borbe.

Kada smo ustanovile šta jeste, sa klasno motivisanog stanovišta, u srži borbe Iranki, želela sam da se vratimo na pitanje interesa Zapada u podržavanju te borbe.

S jedne strane podrška je potrebna, ali u odnosu na poziciju žena u Americi ili pak poziciju žena u Saudijskoj Arabiji, ova "empatija" je mnogo glasnija. U Americi sve više saveznih država zabranjuje abortus. Žene iz Saudijske Arabije tek od skora mogu da voze, a primera radi prva rediteljka koja je stvorila film na teritoriji Saudijske Arabije, Haifa al-Mansur uspela je to tek 2012. godine, šest godina pre obustave 35 godina duge zabrane rada bioskopa i prikazivanja filmova u komercijalnom smislu, i to krišom snimajući iz kombija.

Pitanje koje se nametnulo jeste da li je ta glasnoća u skladu sa ekstremnim nasiljem nad ženama u Iranu, dok je nasilje u drugim državama prikrivenije, ili je nešto drugo po sredi.

Anja Ilić i Maša Stojanović istakle su da su u tom pitanju ključne dve stvari: "ko su nosioci te podrške, i šta podrška tačno podrazumeva".

Jasno je, a to se slažu i sagovornice, da je talas solidarnih protesta povodom ubistva Mahse Amini i borbe žena u Iranu značajan za povezivanje borbi između potlačenih širom sveta.

Za sagovornice posebno je važno što je takva masovna, internacionalna solidarnost "samoorganizovani izrazi prepoznavanja da delimo bitna zajednička iskustva potlačenosti, kao i da jedni drugima možemo da pružimo ohrabrenje, podršku i vrlo konkretne lekcije za uspeh borbi koje vodimo".

No, kada se ta podrška prenese sa potlačenog naroda na one koji poseduju moć, drugačiji motiv.

Ta vrsta podrške temeljno je drugačija od one koju će iskazati, na primer, neka američka zvaničnica ili veliki kapitalistički medij. Posebno podozrenje treba da pobude apeli iz stranih zemalja na spoljnu intervenciju, navodno s ciljem podrške ženama i narodu Irana. Kao što je Iranska revolucija ranije pokazala, žene i muškarci Irana ne žele da drugi odlučuju u njihovo ime (ma koliko se ti drugi predstavljali kao modernizatori i oslobodioci); a kao što sadašnji antirežimski pokret takođe pokazuje, iranski narod je i voljan i kadar da povede borbu za pravednije i jednakije društvo, istakle su sagovornice.

Dakle, korišćenje borbe potlačenih jedne države za širenje moći druge, važno je zapamtiti kao poznati motiv sila koje pod okriljem "progresivnih ideja" ispravljaju one "regresivne" u sistemu tuđih država.

U tom smislu, podrška ženama u Iranu koju iskazuju Sjedinjene Američke Države – koje od 1979. godine sankcijama osakaćuju taj isti iranski narod, koje američkim ženama zabranjuju pravo na abortus, a hvale se uvođenjem „demokratije i liberalizma“ – ne mogu biti shvaćene drugačije nego kao licemerne i podstaknute američkim spoljnopolitičkim interesima. Za pokret u Iranu je bitno da nastavi da se, kao i dosad, odupire takvim uplivima „podrške“, jer je već na svojoj koži osetio da se režim najlakše obračunava sa otporom odozdo tako što optužuje pobunjene mase da su „strani agenti“. Za sve nas koji se solidarišemo sa Irankama i Irancima, bitno je da insistiramo na samooslobođenju – kroz borbe radničkih masa u Iranu, a ne kroz dekrete marionetskih režima, ili pak sankcije, bombardovanja i druge oblike spoljnog uplitanja – kao jedini put napred za slobodu i jednakost, zaključile su Ilić i Stanojević.

Time, priču o "donošenju boljitka" u državu čiji sistem ne odgovara određenim stranama upravo tokom masovnih borbi unutar tih država, ne bi trebalo posmatrati isljučivo kao podršku potlačenima.

Iako mnogi mogu da pozdrave odluku Ričarda Bransona, bitno je da se podsetimo da je on osoba sa pozicije moći, kao i Abir al Sahlani, te da njihovo omogućavanje besplatnog deljenja priča Iranki ili njihovi performansi ne treba podjedanko da budu posmatrani kao revolucionarni poput borbi potlačenih Iranki i Iranaca ili drugih ljudi širom sveta.

Bonus video:

(Espreso/ Verica Arsić)