MNOGI PRAVE ISTU GREŠKU: Evo šta treba raditi na ZADUŠNICE

Zadušnice su, kao što znamo, dan kad se molitveno sećamo naših dragih preminulih i uređujemo njihova grobna mesta. Pravoslavni veruju da su preminuli usnuli u Gospodu, te da ćemo se, ako Bog dâ, svi ponovo sresti. Za nas oni nisu iščezli, nego se privremeno od nas udaljili, a u molitvi i Evharistiji (Pričešću) ta Zajednica se i dalje ostvaruje.

Narodni običaji su često suprotni hrišćanskom poimanju života i smrti, ali Crkva često nije naročito izričita po tom pitanju, izlazeći u susret osetljivosti bližnjih u inače teškim trenucima. Tako i ovaj tekst nemojte shvatiti kao jednostranu osudu, nego kao dobronamerno upućivanje.

Grobno mesto nije „večna kuća“, kako se često naziva, budući da je večni dom preminulih u blizini Božjoj. Verujemo da će i naša tela vaskrsnuti po Drugom Hristovom dolasku.

Pažnju prema preminulim bližnjim ukazujemo i održavanjem i uređivanjem njihovih grobnih mesta. Zabadanje upaljenih cigara u grobno zemljište, ostavljanje čašica, flaša rakije, ili čitavih obrokâ na grobu pokojnika, bliže je mnogobožačkom nego hrišćanskom shvatanju života posla smrti. Daća ili obrok na godišnjicu upokojenja je ništa drugo do gostoprimljivost i hrišćansko milosrđe, te bi bilo mnogo smislenije nahraniti i gladne strance no ostaviti hranu da trune na grobnom mestu.

Uvek možete pitati sveštenika za pomen, molitvu za upokojenje duše pokojnika. Ono „vječnaja pamjat“ koje se poje (srpski „večno sećanje“) ne označava tek naše, ljudsko sećanje pokojnika, no Božje, večno sećanje. Jer koga se Bog seća, On ga i prepoznaje, a koga prepoznaje, pribrojaće ga u Svoje.

Koljivo koje se sprema, kako na opelima (molitva Crkve na sahrani), tako i na parastosima (molitve Crkve na 40 dana, godišnjicama), označava našu veru u život posle smrti. Pšenica se stavi u zemlju, miruje, niče, raste, postaje mnogo veća od onog početnog zrna. Tako i mi verujemo da će telo koje se prepušta zemlji na čuvanje ponovo ustati, čovek će ponovo živeti, Bogom uzvišeniji nego što je ranije bio.

Sama reč „sahraniti“ na crkvenoslovenskom i ruskom znači „sačuvati“, tj. tela se prepuštaju zemlji na čuvanje.

Iz istog razloga se koljivo kuva i za krsnu slavu, ono je simbol naše vere u život posle smrti. Koljivo se sprema i za miholjske zadušnice, kao i za Aranđelovdan. Shvatanje da koljivo ne treba spremati Sv. Arhanđelu Mihailu „jer je živ“ je čudno, budući da su svi Sveti pred Bogom živi. Koljivo se sprema kao simbol vere u život posle smrti.

Sveće koje se pale na groblju, ako je ikako moguće, kupite u crkvi. I inače sveće za bogoslužbene (molitvene) potrebe kupujte u crkvi. Time pomažete svoju Crkvu. Ali ovo nije obavezujuće, znajući da mnogi i nemaju crkvu u blizini, ili iz nekih razloga ne stižu da ih tamo kupe. Nikako ne kupovati parafinske sveće jer se parafin pravi od nafte, koja nastaje od fosila izumrlih životinja, a mi hrišćani ne prinosimo životinjske žrtve (kao što je to činjeno u Starom zavetu ili u neznabožačkim kultovima). Palimo isključivo sveće od čistog voska, koji je pčelinji proizvod.

Ono što jeste obavezno za pravoslavne hrišćane, to je da se pri paljenju sveće Bogu pomole za preminule.

Sveće se ne pale jer „se valja“, no jer su simboli Svetlosti Hristove, a ujedno i simboli i naše molitve. To su naši stari dobro razumeli, pa su govorili: ako mnogo misliš o pokojniku ili ga sanjaš, zapali mu sveću. Što će reći: pomoli se za njega. Ako je od Boga ta misao ili san, tu je da bismo se pomolili; ako je od nas samih, opet molitva pomaže da „premostimo“ ili prihvatimo tu privremenu prazninu. Ukoliko neko ne može na groblje, naročito ako je grobno mesto daleko, nekada i nepoznato, neka zapali sveću u crkvi i molitva svakako stiže pred Boga.

Dobro je i poželjno da spisak imena naših (telesno) živih i preminulih damo svešteniku, da bi ih pominjao na Proskomidiji. Sveštenoslužitelj pred Liturgiju seče prosforu (hleb) i vadi čestice hleba, pominjući Gospoda Isusa Hrista, Bogomajku, sve Svete, a potom i naše žive i preminule, poimenice. Sve to ide u Putir (Čašu) s vinom, i tokom Liturgije postaje Telo i Krv Hristova, kojom se pričešćujemo. Što će reći, u Svetoj Trojici prestaju ograničenja vremena i prostora, života i smrti, i mi, sjedinjujući se s Hristom, ulazimo u Zajednicu Života, nastavljajući zajednicu i sa našim preminulima.

Nije nužno da čekamo Zadušnice da bismo posetili grobna mesta, svake subote su male Zadušnice.

Možemo i mimo subote grobno mesto obići i Bogu se pomoliti. Važno je napomenuti kako ne smemo molitveno zaboraviti ni one pretke kojih se, možebiti, i ne sećamo, ili koji su umrli pre nego što smo se mi rodili. Značajan deo onoga ko smo i kakvi smo dugujemo i onima pre nas, makar ih i ne poznavali. Njihov gen se preneo na nas, moguće i njihov temperament, talenat. Da nije bilo njih, ne bi bilo ni nas. Ako su nam i pra-stričevi, pra-tetke, nemojmo ih zaboravljati, naši su. Hrišćanski je da se pomolimo i za one koji nam rod nisu, ali su ostavili traga u našem životu, ali i za one za koje se, može biti, niko drugi i ne moli.

(Espreso, FB Marko Radaković / Hronograf)