NAPISAO JE NAJPOTRESNIJU PESMU O STRADANJU SRBA, A ZAKLALI SU GA ČETNICI: Tragedijo, ime ti je Ivan Goran!

Nikad glas žrtve nije tako odjeknuo, nikad se iz takvog jada nije rodila pesma koja toliko moćno peva o slobodi.

Ivan je naslutio svoju sudbinu. U pesmi Moj grob, peva:

"U planini mrkoj nek mi bude hum,

nad njim urlik vuka, crnih grana šum".

Sredinom 1943. godine, u selu Vrbnica, pored Foče, u šumi, kolju ga četnici. Imao je 31 godinu kad je umro. Zakopan je negde u šumi, u planini, da mu niko ne zna grob.

"Moje su oči zgasle na mome dlanu".

Ali...

"O vidio sam, vidio sve bolje,

Ko da su natrag stavljene mi oči:

I bijelu kožu, i nož koji kolje,

I žrtve (kao jagnjad, što se koči

Časkom pred klanje, al u redu bliže

Korak po korak mirno k nožu stiže".

Ivan Goran nam je svima nakratko vratio vid, viši od zemaljskog, koji smo izgubili 1941. godine. Na žalost svih nas, došle su devedesete, i ponovo smo izgubili taj vid. Ponovo tumaramo u mraku mržnje, klanja, nacionalizma, laži... Pesnika nije bilo u ovom poslednjem ratu, nijednog da, poput Isusa, da sopstveni život za sve nas. Nikog nije bilo da nam ponovo podari očinji vid.

Zato moramo iznova i iznova da čitamo Ivana Gorana i njegovu sudbinu.

Sve tu piše.

(P. M.)