NAUKA IMA ODGOVOR? Evo zašto Srbi PSUJU sve što STIGNU, razlog će vas IZNENADITI!

Srpske psovke su, zaista, bogate, a kako i ne bi bile, kada često imaju sva dobra i religioznog i zemaljskog sveta: Boga, sveca, zemlju, sunce, majku, narod, krv... Na prvi pogled nespojiva veza postaje neraskidiva na usnama mnogih stanovnika ovog podneblja. Prosto da se i prosti ljudi zapitaju kako i zbog čega su polne radnje i opšta dobra stavili u istu rečenicu?!

Profesorka Marina Nikolić sa Instituta za srpski jezik SANU ističe da se ne može sa sigurnošću tvrditi kada su i kako nastale prve psovke u srpskom jeziku.

- Ali se može pretpostaviti da se to desilo vrlo rano i da ima veze sa kletvama, kao i sa drugim ritualnim jezičkim izrazima u obliku formula, poput blagoslova, molitva i zakletvi. Tome u prilog govore i upravo reči koje se u njima nalaze: život, sunce, bog, svetac, krv i drugi. Psuje se ono što je čoveku najbliže i najmilije: majka, sestra, dete, pa se u psovkama očitava i antropocentrična slika sveta. Smatra se da je psovka bila deo mnogih magijskih rituala, kao i raznih obreda, svadbenih, agrarnih i drugih, a s obzirom na to da reči iz psovki potiču još iz indoevropske epohe, može se sa sigurnošću tvrditi da mnoge naše psovke dolaze još iz daleke istorije indoevropskih jezika - objašnjava Nikolićeva.

Ne psujemo najviše

Kako kaže, psovke pripadaju najstarijim jezičkim izrazima, a interesantno je kako one opstaju.

- Mnoge ostanu u istoriji i danas su arhaične, na primer, "oprem dobro", "sunce ti kalajisano", dok druge, nekada u kombinaciji sa žargonom, opstaju do danas. Uz frazeologizme, može se reći da psovke pripadaju najstarijem leksičkom sloju svakog jezika, pa i srpskog - naglašava Nikolićeva.

Ispoljavanje bliskosti

- Iako je za psovke prvenstveno bitna namera da se uvredi sagovornik, one u odgovarajućem kontekstu mogu postati efikasno sredstvo ispoljavanja bliskosti - ponekad se psuje zato što je sagovornik toliko blizak govorniku da se psovka ne može doživeti kao napad. Varijante nekih psovki upravo tome i služe - je*em mu miša gotovo da ne možemo zamisliti kao deo verbalnog okršaja. Ponekad je psovka pre svega kalambur, jezička igra sa humorističnim efektom, npr. je*o kozu u brzom vozu.

- S druge strane, neke reči se danas osećaju kao psovke samo zbog svoje eksplicitne veze sa glagolom je*ati, iako je njihova funkcija ne napad na sagovornika, već povezivanje sa njim. Takve su rečce je*ote i je*iga, dve vrlo efikasne i semantički potentne reči svakodnevnog živog razgovornog jezika. Prva od njih, je*ote, u stanju je da prenese čitav niz emocija - od euforije i uzbuđenja (Je*ote, kakav film!) do razočaranja i besa (Je*ote, kakav drkadžija!). Emocija koja se nalazi iza rečce je*ote, mora biti toliko intenzivna, da govorniku ne preostaje ništa drugo nego da u taj trenutni doživljaj verbalno uključi i sagovornika. Rečcom je*iga, pak, sagovornik se miri sa nastalom situacijom, prihvata je kao neminovnost i time na neki način smanjuje svoje nezadovoljstvo i neslaganje sa nečim - kaže Miljković.

Mi Srbi umemo da se hvalimo da smo najstariji narod na svetu, pa zašto se ne bismo busali u grudi da nam je i jezik najprostiji, a psovke najkreativnije. Ipak, naša sagovornica ne deli to mišljenje.

- Smatram da je predrasuda da Srbi najviše psuju i da je srpski jezik najbogatiji u tom smislu. Mentalitet svakako ima uticaja na značenje psovki, ali ne može se tvrditi da smo psovački lideri, pa čak ni u regionu. Često se čuje da su Mađari takođe veoma kreativni u tom smislu - podvlači profesorka koja se bavi jezičkom kulturom.

Što se savremenog jezičkog stanja tiče, psovke su jezički izrazi koji pripadaju ekspresivnim sredstvima, što znači da one služe da iskažu emocionalna stanja onih koji se njima služe, pojašnjava sagovornica.

- Psujemo u situacijama kada smo na nekoga ili nešto besni ili ljuti, kada nas neka osoba ili događaj razočara ili isprovocira. Psovanje ima direktivnu funkciju kada je psovka upućena nekome, ali se dešava da opsujemo sami za sebe, kada nešto prospemo, sapletemo se ili budemo nespretni na neki drugi način, ili pak kada učinimo neku grešku koja nas jako iznervira. S druge strane, nije psovka uvek pokazatelj negativnih osećanja. I prilikom iznenadnog oduševljenja izleti nam neko "je*ote", na primer "je*ote, kako je ovo dobro!" ili "Gde si, je*ote, sto godina!" "Kako uspe ovo, sunce ti tvoje!?" Psovke takođe nekada služe kao poštapalice - navodi profesorka.

Kako kaže, psovke se nazivaju vulgarizmima, a to je opšti naziv za sva ona sredstava koja unižavaju sagovornika i vređaju njegovo dostojanstvo.

- Samim tim, vulgarizacija čini izraz ružnim i predstavlja narušavanje estetske norme, ali i norme etikecije nekog jezika. Govorna etikecija tiče se pravila ponašanja govornika prema svojim sagovornicima, a posebnu oblast etikecije predstavljaju javne i bezuslovne zabrane iskorišćavanja određenih jezičkih sredstava, pa je u svim situacijama psovanje zabranjeno. Kao pretnja, recimo, mogu se koristiti neka intonacijska sredstva, na primer, razgovor koji ima povišen ton. Pri tome etikecija ne zabranjuje emocionalni govor s čestim "jakim" rečima. Prilikom jakog emotivnog naboja, psovka se može zameniti nekim eufemizmom, recimo, "Ma, idi u peršun!", "Idi dođavola!", "Grom te ubio!", i takvi izrazi ne narušavaju pravila jezičke kulture - ističe Nikolićeva.

Objekat psovke je različit, ali je cilj uglavnom sličan.

- Objekat psovke "je*em ti nešto", dakle, može biti bilo šta što govornika trenutno frustrira (npr. "je*em ti krš od kompjutera", ili "je*em ti spor internet"), pa je u tom smislu broj konkretizacija ove psovke potencijalno bezgraničan. Međutim, ova se psovka pojavljuje i u nekim ustaljenim varijantama - tada objekat nije uslovljen kontekstom već predstavlja neki kulturološki značajan, visoko vrednovan pojam - nešto čije bi skrnavljenje moralo da povredi onoga kome je psovka upućena. To su najčešće članovi najbliže porodice (je*em ti majku, oca, sestru), ali to mogu biti i pojmovi čijom se degradacijom direktno narušava nečije postojanje - "je*em ti dan kad si se rodio", "je*em ti sunce (koje te greje)", "je*em ti hleb (koji jedeš)", "krv ti je*em".

Psovke u prošlosti

- O psovkama u prošlosti gotovo da nema direktnih pisanih tragova upravo zbog toga što su one bile i ostale psihološki ventili razgovornog jezika. Ponešto je ipak zasvedočeno u narodnoj poeziji. Sledeći stihovi iz pesme "Opet Petrović Batrić" pokazuju da su psovke je*ati majku nekome, je*ati nešto nekome i pos*ati nešto bile aktuelne i pre nekoliko vekova: "Muč’, Batriću, vsi mu je*’li majku, | Pose*em ti blago i oružje, | A je*em ti sedam pobratima, | Ja ti gazim tri krštena kumstva; | Neću tebe na otkupe vratit’ | Da mi dadeš polu Gore Crne!" - kaže Vanja Miljković.

U takvim se primerima vrlo jasno vidi da je suština upućivanja psovke nekome - pogoditi tu osobu u tačku koja se doživljava kao najranjivije mesto u emotivnom i duhovnom svetu pojedinca i svojoj ozlojeđenosti dati što brutalniju formu. Krajnji stepen te brutalnosti nalazimo u psovkama u kojima se nečija egzistencija poništava njegovim vraćanjem u vreme pre rođenja ili začeća: "marš u pi*ku materinu" i "idi u ku*ac". Iako tih značenjskih slojeva psovki nismo uvek svesni kada psovku izgovaramo, oni nam pokazuju da su psovke duboko povezane sa kletvama i drevnim verovanjima u magijsku moć jezika - objašnjava Vanja Miljković, istraživač saradnik na Institutu za srpski jezik SANU.

Još jedan mit

Vanja Miljković naglašava kako osećaj da se danas psuje više nego ikad može biti deo popularnog mita o sadašnjosti kao vremenu najveće pokvarenosti jezika.

- Danas se o takozvanim tabu temama mnogo više govori. Danas se, isto, vulgarne reči sve urednije beleže, prave se i rečnici vulgarne leksike, kakav je, recimo, rečnik Rečnih opscenih reči Danka Šipke iz 2011. godine. Dalje - postoji internet koji omogućava da neformalnu komunikaciju u opuštenom, razgovornom stilu, kome psovke ne moraju biti strane, vodimo pisanim putem. Što sve ukupno znači da nije istina da više psujemo nego neki naši preci, već samo da se naše psovanje bolje vidi - smatra Miljković.

Ipak, bez obzira na to što se psovke sve urednije beleže, gotovo je nemoguće reći sa kolikim "pljuvačkim arsenalom" Srbi raspolažu.

- Govornici svakodnevno stvaraju nove psovke, kao reakciju na trenutnu frustriranost, od kojih se neke zadrže u jeziku a druge ne. Upravo je zbog toga i teško precizno odgovoriti na pitanje koliko u srpskom jeziku ima psovki - kaže Miljković.

Psovka može i da pomogne

Da psovanje samo po sebi ne mora biti negativno, pokazalo je jedno istraživanje pre dve godine u kojem su učestvovali Britanci i Japanci.

- Ispostavilo se da i jedni i drugi duže mogu da zadrže ruku u izuzetno hladnoj vodi ako uz to i psuju, što jasno ukazuje na to da psovanje nije samo govorna navika ili odraz loše jezičke kulture, već da psovka može pomoći da se prebrodi neka fizička ili mentalna neprijatnost. Psovanje nije nikakav izuzetak ili prestup, već potpuno očekivana pojava u bilo kom jeziku - navodi Vanja Miljković.

I obrazovani psuju sočno

Mnogi smatraju da je vulgarnost u jeziku obrnuto proporcionalna stepenu obrazovanja, odnosno da školovaniji ljudi manje psuju. Međutim, profesorka Marina Nikolić s Instituta za srpski jezik SANU podvlači da je to samo predrasuda.

- Neka lingvistička istraživanja iz devedesetih godina pokazuju da, na primer, visokoobrazovane žene podjednako sočno psuju kao i fizički radnici, s tim da je razlika u situacijama u kojima to čine. Naime, osoba visoke jezičke kulture svesna je u kojoj situaciji sme da opsuje, a u kojoj to nije dopušteno, dok nekulturna osoba ne ume da svoje jezičko ponašanje ispravno prilagodi govornoj situaciji i sagovornicima, nekada to čini nesvesno a nekada svesno, smatrajući psovanje duhovitim i zanimljivim. Dešavalo se čak i da nekim našim ministrima u razgovoru s novinarima izleti ono već čuveno "je*ote" - kaže profesorka Marina Nikolić.

Vulgarne reči u prvom Vukovom rečniku

Najblaže rečeno nepristojne reči uredno je sakupljao i objavio otac azbuke Vuk Stefanović Karadžić što je tada, početkom 19. veka, izazvalo žestoke reakcije javnosti. - U prvom izdanju Vukovog rečnika iz 1818. godine možemo naći sve vulgarne reči koje čine psovke - je*ati, ku*ac, pi*ka, s*ati i slično. A zatim su te reči, pod pritiskom tadašnje javnosti, izbačene iz narednih izdanja Vukovog rečnika. I sam glagol psovati, kako nas o tome obaveštavaju etimolozi, potiče iz praslovenskog jezika, što svedoči o izuzetnoj starini psovanja kao oblika govornog ponašanja.

Praslovenski glagol psovati mogao je značiti "ponašati se kao pas" ili "nazivati nekoga psom", što pokazuje da je svođenje čoveka na životinju jedan od najstarijih načina jezičkog unižavanja. I danas su aktuelne psovke kao "je*o ti pas mater" – objašnjava Vanja Miljković, istraživač saradnik na Institutu za srpski jezik.

Negativno vrednovanje seksualnosti

- Nemoguće je zaobići pitanje vulgarnosti psovki. Psovke su psihološki efektne upravo zbog toga što sadrže tabuiziranu leksiku, a to je, pre svega, leksika koja se odnosi na seksualnost. Zbog toga su psovke izuzetno značajne za proučavanje stereotipa o čovekovoj seksualnoj prirodi. Pregršt psovki koje su organizovane oko glagola je*ati uglavnom pokazuju da se seksualni čin u našem jeziku, kao i u mnogim drugim jezicima, doživljava kao agresija, napad na tuđe telo i biće. Negativno vrednovanje seksualnosti se uočava i u pozadini pogrdne upotrebe reči kojima se označavaju polni organi - pi*kom se, tako, naziva plašljiva, neodvažna osoba (Pi*ka jedna, nije smeo da dođe), a sve ono što govornik smatra nevažnim može se imenovati kao ku*ac (Ma on je sad neki ku*ac tamo; Dodaj mi onaj ku*ac za prebacivanje kanala) - kaže Vanja Miljković.

Profesor Dobrivoje Stanojević: Idi u podvarak

- U Srbiji se, naročito među mladima, mnogo i neumereno psuje, ako psovka uopšte može biti umerena. Kao da se psovač obraća nepoznatom psu. Psovka je, misli se, i nastala od reči pas, piše Dobrivoje Stanojević, profesor stilistike i retorike na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

- Kad su ljuti, iznenađeni, besni, nemoćni, ponekad i kad su veseli, šta će, ljudi psuju. To nije pravo opravdanje za psovače, ali vade se na težak život, omakne se, postalo uzrečica, ljubav, navika, panika...

Kad je Borislav Pekić, vanredni poznavalac srpskih karaktera, pisao Zlatno runo, naveo je više stotina srpskih, cincarskih, grčkih i drugih psovki. Opisujući odbranu Beograda, Pekić uvodi lik trećepozivca, čoveka iz naroda, koji psuje "majku švapsku".

Zašto se, međutim, psuje i kad smo veseli, srećni, zadovoljni? Psovkama se, izgleda, najbrže juri đavo. Pominje se Bog, sunce, krv. Često se vređaju majke i sestre. Nabraja se sve po zamišljenom spisku, izjednačuju ljudi i životinje. Kornjača je Mara, a komšinica Mara je kornjača. Gušterčić je Mile, a Mile iz susedstva aligator. Prase na filmu je Gile, a prljavo dete prase.

Psuje se na svim jezicima sveta. Negde su psovke toliko blage, da ih ne bismo ni primetili. Na srpskom su, možda, najsočnije. Jedan drski glagol se često upotrebljava, a prvobitno je značio duvanje vetra. Tako junak u filmu "Marš na Drinu" psuje Drinu.

Desanka Maksimović kaže da naši čobani (gradski i seoski) psuju da ti prsne bubna opna, a Vladan Desnica veli da mu je iz škole i zadarske ulice ostala doživotna navika da na tom jeziku psuje. Srpski jezik, dakle, nije pogodan samo za poeziju, filozofiju, nauku, religiju, već i za vulgarne namene. Sergej Jesenjin veli: Nek ide sve u p...ivsku flašu.

U teškim vremenima psovalo se teško, nadahnuto, sa punim životnim pokrićem. Često i nenadano šaljivo. Šala je i u prevarenom očekivanju: Idi u tri... vrati se u četiri. Takve su psovke s imperativom idi: u peršun, u kupus, u kačamak, u podvarak, niz Kalemegdan...

I naš javni život je pun psovki. Ne samo u rijaliti programima već i, nedopustivo, u Skupštini. Jedan od političara je postao čak predsednik države uprkos psovkama. Drugi, izgleda, čekaju u dugačkom redu.

Kako mladi danas psuju? Uglavnom nesnalažljivo. I za to je potreban talenat i načitanost. U želji da glume odrasle, mladi, po svedočenjima, najčešće psuju majku i sestru. Naglašavaju usta, oči, zadnjicu...

Psovka je, uglavnom lažno, samopredstavljanje da smo neko drugi. Najčešće se iza nje krije muka, nevolja, ali i kukavičluk, samohvalisavost, retko hrabrost. Ponekad to pređe u naviku i ustali se kao poštapalica. Svet savremene umetnosti, najpre pozorišta, filma i književnosti, takođe, pun je psovki. Publika se ponekad smeje, ali ne zato što je to zanimljivo već je, po Frojdu, zadovoljna što i ona nije napravila takvu glupost. Izražavanje osećanja obasipanjem psovkama govori o gubljenju razuma. Ipak, teško da će psovka ikada ustupiti mesto pristojnijem izražavanju. Psovki će uvek biti, ali to ne znači da ne treba nastojati da ih bude manje. Ko psuje, uvek doliva ulje na vatru. A ulje je na vatri uvek opasno, makar bilo reči i o pravom podvarku.

(Espreso/Blic)