OD KOGA SU SRBI PREUZELI NAVIKU PSOVANJA? Ko se i kako kod nas najviše psuje?

U našem narodu psovke zauzimaju veliko i značajno mesto. One ne samo da su odraz unutrašnjeg stanja ljutnje i besa i već se psuje i kada se nečemu ili nekome obradujemo, najčešće kada vidimo nekoga ko nam je drag. Poreklo psovanja u srpskom narodu nije tačno poznato, ali se, prema nekim izvorima, smatra da su Srbi poprimili naviku psovanja od Mađara.

Nekada se smatralo da su kočijaši veliki majstori psovanja, pa i dan danas postoji izreka za nekoga ko mnogo i sočno psuje da psuje kao kočijaš. Psovke uzrečice i psovke izgovorene u šali bacaju ružnu sliku na onoga koji psuje, a psovke izgovorene u besu ljutnji mogu često dovesti do svađe, pa i tuče.

Iako je psovanje, pre svega, privilegija muškaraca, sve je više žena koje se, u današnje vreme, služe ovim ”sočnim” našim izrazima.

Ranije kada neko nekom opsuje Boga ili Hrista, obično mu ovaj odgovori: Što psuješ Boga, pored tolikih ženskih svetaca, a poneko, kad opsuje neko božanstvo, trgne se, skine kapu, prekrsti i kaže: Bože, oprosti mi grešnom i mom poganom jeziku.

Ima onih koji su naročito osetljivi kada im neko opsuje ženu, sestru ili majku i tada najčešće dolazi do tuča.

Najčešće se psuje: majka, otac, sestra, žena, dete, prija, svastika, slava, preslava, hleb, pogača, familija, sveća, sunce, sunce kalaisano, sve mrtvo, sve živo u kući, sve mrtvo i živo, čitulja, sorta đavolska, sve do kučke i mačke, zatim Bog otac, božija mater, Hrist Bog, loza materina, seme materino, dete krvavo. Psuje se i sa glagolom, i bez glagola (majku ti tvoju) i sa skraćenom verzijom glagola (‘bem ti ‘leba).

Osim psovki, u ljutini se govore i pogrdne reči, kao na primer: strvino, nesrećo, đubre, mrcino, matori, ćelavko, konju, vole, šašavko i dr.

(Espreso / Opanak)