NAČIN MLEVENJA OSTAO ISTI, A CENA KAO PRE 3 VEKA: Nekada su potočare hranile NA HILJADE GLADNIH, jedan MIT ih PRATI

Vodenice potočare nekada su hranile na hiljade gladnih usta i bile jedini spas u teškim, gladnim vremenima kada se živelo na hlebu i vodi. Na levoj obali Zapadne Morave nekada je bilo 16 vodenica, a od toga čak pet na reci Ostrovci. Sada melje samo jedna i to ona koju Milivoje Anđelić Tomišinac (66) iz sela Ostra nije želeo da prepusti zubu vremena. Pre 300 godina sagradio ju je njegov čukun deda, a on nastavio porodičnu tradiciju i peta je generacija pomeljara. Skoro ceo objekat sačuvan je u autentičnom stanju.

"Kad je moj đed mlad umro od upale pluća, vodenicu je uspešno preuzela njegova žena, baba Dobrila. Ona je držala vodenicu tokom dva rata, a to su za pomeljate bila najteža vremena. Sećam se da je baba govorila da je batine dobijala i od četnika i partizana, svaka vojska koja dođe, tražila je harač, zlo je čekalo ako nema brašna. Potočaru sam nasledio od oca Tomiše i dok sam živ biću pomeljar", rekoa je za RINU domaćin Milivoje.

Način mlevenja brašna ostao je isti, ali i naplata je kao pre tri veka. Brašno se ne plaća novcem već se uzima ušur, tačnije pet procenata od samlevenog mutvena, belog samlevenog brašna. Vodenici nije potrebna struja, jer točak pokreće voda. Za potočare su vezana mnoga narodna verovanja, a neizostavna su ona o vampirima. Na njihov pomen Tomišinac kroz smeh odmahuje rukom i kaže da su u potočari mnogi njegovi preci, pa i on, silne noći prespavali, a da vampire niko nije sreo. Važno je, veli, ušur naplatiti pošteno, tada nema utvara. Milivoje kaže da se u ovom kraju zadržao običaj da roditelji čije dete neće da progovori dovode da ga on napoji vodom iznad čeketala.

"U narodu postoji izreka "Bije k"o čeketalo", ili "melje ko vodenica" a opisuje onog koji mnogo i brzo govori. Zato postoji običaj da se deca poje nad žrvnjem, iz medenice dok čeketalo udara u vodenički kamen. Veruje se da će dete nakon toga ubrzo progovoriti. Često mi roditelji dovode decu", priča ovaj Ostranin.

On i supruga su u penziji, a dvojica sinova imaju poslove u Čačku. Iako im vodenica nije glavni izvor prihoda, tvrde da je nikad neće prodati. I ako ima punu kuću unučića, interesovanje za pomeljarski zanat niko od njih za sada ne pokazuje. Međutim, Milivoje ne brine za opstanak potočare.

"Od malih nogu sinovima sam govorio da nas je vodenica prehranila u najtežim vremenima, da nije bilo nje, ne bi bilo ni nas. Za vreme ratova hranila je stoku i ljude u našem i svim okolnim selima. Vodenica je u našoj kući simbol života i opstanka, Anđelića, o prodaji nije bilo niti će biti reči. Sinovi i njihova deca su to gradivo savladali", kaže vredni pomeljar dodajući da proja ima jedinstven ukus ako se beli kukuruz staklarac samelje na potočari.

U vodenici, koja je stešnjena između reke i brda koje se nad nju nadvilo, sve vreme odzvanjju ritmični zvuci čeketala koje udara u vodenički kamen. Za ovaj dragulj ruralne arhitekture u centru Ostre malo ko zna. Posećuju je meštani koji donose žito, đaci, izletnici obližnje škole i retki planinari koji osvajaju vrhove Vujna, Sokolice i Ostrice.

(Espreso / RINA)