DOK PETLOVI NISU ZAPOJALI, NISMO SMELI DA MRDNEMO: Jovana prestravila scena NA GROBLJU, zanemeo je od STRAHA

Milovan Ranković (70) iz Bagrdana u blizni Jagodine je kao i većina meštana u mlađim danima išao na igranke, pa mu tako nije predstavljala problem ni činjenica da je do njih morao da prepešači i nekoliko desetina kilometara. U tom periodu su putevi uglavnom bili neprohodni, pa je Milovan jednom odlučio da se popne na kola i skrati sebi muke. Međutim, po njegovoj priči, kola kao da se nisu pomerala.

“Rupčage, blato, kaljav put, ali je želja da upoznamo devojke bila tako jaka, da smo pešačili u gumenjacima”, priseća se Milovan.

Uprkos neustrašivosti, jakoj želji i nameri da odu na igranku, Milovan je priznao da je te večeri kada se vraćao sa zabave sa svojim prijateljem Tomislavom Milosavljevićem Kurtom zanemeo od straha:

“Kada smo prošli šljunkaru, bilo je posle ponoći, na pruzi smo videli čoveka kako leži, ali nismo smeli da ga diramo, već smo samo prošli kraj njega”, govori on.

Kada su bili na mostu preko reke Osaonice spazili su Rome okupljene oko vatre, kola i konje. Neka sijalica je gorela, ali nikako nisu mogli da uoče odakle svetlost dopire budući da bandera nije postojala. Kada je Milovan pitao svog prijatelja da li vidi isto, on mu je samo mu je pogledom dao potvrdan odgovor.

Obojica su se potom složili da prenoće kod Milovana zajedno. Usled straha, celu noć nisu ni na trenutak uhvatili san, a Milovan je sutradan otišao da vidi to mesto, Međutim, sve ono što je očekivao da će tamo sresti nakon nesvakidašnjeg događaja, ostavilo ga je u dodatnom šoku. Nije bilo nikakvih tragova, ostataka pepela, niti bilo čega neobičnog. Sve to je navelo Milovana na jednu sumnju:

“To su bili nečastivi, oni iskoče iz grmlja, pretvore se u zeca, psa, kravu, tele”.

Prema narodnim verovanjima, ova bića se najčešće sreću pored vodenice, a česte su priče i da ljude nešto izvlači iz vodenica i odvodi negde odakle ne znaju da se vrate. Narativi govore da ih ta natprirodna bića i pojave po svu noć vode, a kada svane jutro, kao da se ništa nije dogodilo. Milovanova pokojna majka Simka se takođe u životu nagledala ovih neobjašnjivih pojava. Tako su njegovi roditelji, dok su zidali kuću, odlučili da jedno veče prespavaju u košu. Majka je u toku noći čula nešto za šta nikada nije imala zdravorazumsko objašnjenje.

“Te noći je mati Simka čula kako je neko zove – ‘Ajde, diži se! Vidi koliko je kolo! Hajde da igramo! Šta spavaš? Druge noći nešto ju je zvalo da ide kod svekrve Zore. Kad ju je ova videla u pola noći, bila je zgranuta”, priča Milovan.

I njegov komšija Jovan Stojiljković, poreklom iz Lomnice kod Vlasotinca, ispričao je da se u njegovom selu dosta toga dešavalo. Jedan događaj je dobro upamtio, a reč je o danu kada je sa bratom od strica, Aleksandrom, išao u bioskop na projekciju jednog kaubojskog filma.

“Zapucamo pet kilometara od sela u bioskop, sneg pada i morali smo da prođemo pored groblja gde smo videli tri ženske obučene u belo. Sve su bile jednake i lepe. Mi smo ih pozdravili, a one su odgovorile – Idite gde ste pošli. Ništa ne pričajte“, prepričava Jovan.

Kada su se vraćali svojim kućama, ponovo su ih uočili na pedesetak metara udaljenosti. Kako se seća Jovan, kretale su se po snegu, a od straha su se obojica samo sručili na pod.

“Dok petlovi nisu zapojali, nismo smeli da mrdnemo”, priznaje on.

Drugi nesvakidašni događaj doživeo je on sa pokojnim deda Canetom kada su krenuli u vodenicu. Vodeničar ih je najdobromernije savetovao da ne idu noću, ali ga nisu poslušali.

“Deda je terao volove, a ja sam sedeo pozadi i najednom se pojavi kučence, pa jagnje, te neka druga životinja, pa sam predložio dedi da stane da ga uvatimo, a on će meni: ‘More, spušti kačket na glavu i ćuti! Kakvo te jagnje spopalo?!'”, priča on i dodaje:

“U tom se ono pope u kola. Đavoli neki. Mi kao idemo, a ne pomeramo se. Đavoli su majali i volove i nas. Duvaju volovi, a ne mrdaju i kad je svanulo, volovi su bili gola voda, a mi u nekoj vrzini”, završava svoju priču Jovan.

(Espreso/Magazin Novosti)