NAJTEŽE VEČE BELOG GRADA OD POČETKA NATO AGRESIJE: Goreo je Generalštab

Pogođene su zgrade Generalštaba, Savezne policije, televizijski toranj na Avali, stambena zgrada na Vračaru.

Stradalo je troje ljudi, a povređeno 40.

Batajnica kod Beograda, Ulica Dimitrija Lazarova Raše. Podne, pre tri dana. Laka prolećna tišina. Malena Milica Rakić crtala i bojila lale u svojoj prvoj bojanki, pre nego što su je u kupatilcu, na noši, smrtno pogoditi projektili NATO, 17. aprila 1999. godine. Mama Dušica joj je, tada, upravo pripremala postelju za san.

NATO agresija na SRJ, ubio je našeg anđela. Trogodišnju devojčicu sa osmehom, pred čijom fotografijom suze same krenu.

U kući Rakića nema mesta gde nema Milice. Porodica živi s gnevom što su im je ubili kad se toliko radovala da živi.

Iza Dušice tokom razgovora stajala je njena i Žarkova ćerka Anđela. Dušica, senka od žene, a snaga diva. Anđela, smerna devojka, poput majke, drži se da bi se pripremila na ovaj susret koji boli. Tata Žarko je sa prijateljima od ranog jutra u seči drva. Miličin brat Aleksa, otputovao, dan ranije, na Zlatar da bude pri ruci drugu kome je preminuo otac, pišu Novosti.

- Nismo, nikad, razmišljali da napustimo ovaj stan, ovu adresu. Ovde smo bili zajedno. Ovde ostajemo zajedno - rekla je Dušica Rakić.

- Teški su nam ovi dani. To se rečima ne može opisati. Patnju potiskujemo i Žarko i ja. Aleksa i Anđela imaju pravo na svoju mladost, mada su oni svesni naše patnje - zvonio je šapat Dušice Rakić.

"Suze nekud idu..."

Dušica Rakić, kao senka. A, kao div. Na njenu tugu nakalemile se bolesti. Od stresa. Od bola. Od neprebola i nepravde. Od usuda, da ni ona sama, više suza nema. Ima ih. Samo se ne vide, slivaju se u dušu. Kada bi mogla da se isplače, možda je duša ne bi toliko bolela i telo savijala.

- Ne mogu da plačem. Jednostavno, suze nekud idu. Plakali smo, Aleksa dugo nije prestajao. Mnogo je voleo Milicu, on se njoj najviše radovao. I, ne sanjam je, a volela bih. Žarko je sanja. Kad ga, ponekad, vidim ujutro gotovo samlevenog, ja i ne pitam. Znam da je sanjao Milicu - kaže Dušica dok prelistava albume sa fotografijama iz Miličinog detinjstva, od pelena, do poslednjeg, trećeg rođendana.

Tu je i fotografija tragova koje su geleri ostavili na zidu. Sahrana. Dušica od bola pada. Baka polaže lutku na kovčeg...

- Uzmite i ove fotografije... ako mislite da su važne, prenose Novosti.

Anđela dodaje da je sada svesna bola i patnje svojih roditelja.

- Mama i tata su nas čuvali od ovih fotografija - kaže Anđela. - Dugo, ja i možda nisam bila svesna kolika je njihova patnja. Mamina, posebno. Sada sam svesna tog bola i duboko ga osećam.

(Espreso)