bilo jednom u sfrj
Vukovar, jedna priča: Kako je nesposobna jugo vojska upropastila Srbiju i ko voli miris napalma u ranu zoru? (2. deo)
Drugi deo ratne sage donosi priču o krvavim gaćama, nekupanju, beskonačnim stražama u gluvo doba, pijanim ubistvima i trkama BVP-a
Rano je jutro, oko 6 recimo. 4. decembar 1991. Tek se razdanilo. Stigli smo u Vukovar, sveži septembarci iz niške kasarne "Stevan Sinđelić". Nisu nam dali da odemo na spavanje, već pravo na prozivku. Ledeno je hladno, a mi, deca, još nismo svesni gde smo i šta nas je snašlo.
Ispostaviće se brzo da smo na poljoprivrednom gazdinstvu (nalik Ovčari, za koju ću čuti mnogo kasnije), svuda oko nas hangari iz kojih vire traktori i freze među koje su ugurani tenkovi i BVP-i (borbeno vozilo pešadije, isto kao tenk, ali prima 10 osoba unutra).
OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!
Iz nekog bizarnog razloga na pamet mi pada američki oficir iz "Apokalipse sada", koga glumi Robert Dival, čija je omiljena rečenica: "Najviše volim miris napalma u ranu zoru".
Rana je vukovarska zora, nema napalma, ali vazduh odjednom zapara odsečan glas brke s kapetanskim čvarcima na ramenima.
