NAJUMNIJU SPKINJU POČELI SU DA VELIČAJU TEK NAKON SMRTI: Bila je nesrećna čitavog života

Velika Isidora Sekulić, preminula je 5. aprila 1958.godine.

"Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole".

Ovako je u svom poslednjem intervjuu govorila Isidora Sekulić, prva velika žena srpske književnosti, prvi predsednik Udruženja književnika Srbije i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Malo toga od privatnih detalja danas je sačuvano o devojčici rođenoj u bačkom Mošorinu. Roditelji Danilo i Ljubica, braća Predrag i Dimitrije, detinjstvo u Zemunu, Rumi i Novom Sadu... „Spoljašnja biografija spisatejice je tako oskudna da u njoj najvažniji deo čine službeni, radni podaci“, beleži književni istoričar Jovan Deretić“. Tradiciju oskudnih privatnih podataka s početka života kasnije je nastavila i sama Isidora: „Ja sam dete svoga oca po svemu. Ne volim tuđ nos gde mu mesto nije; ne vidim smisao, a vidim odvratnost da čovek pred grobom žuri da još poslednji put nasiti jezik ogovaranjima i indiskretnostima... Smrt je ćutanje; pred smrt treba ćutati...“

U mladosti zainteresovana za pedagogiju, Isidora se školuje u Srpskoj preparandiji u Somboru, pa na Višem pedagijumu u Pešti, gde studira matematiku i prirodne nauke. Kao nastavnica matematike radi u Pančevu, Šapcu i Beogradu, a 1922. godine doktorira u Nemačkoj. Vreme okupacije 1915. i 1941. provodi u Srbiji, povučeno, a tek krajem Drugog svetskog rata aktivnije se uključuje u javni život. Postaje prvi predsednik Udruženja književnika Srbije, član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Još za života smatrana je najobrazovanijom i najumnijom Srpkinjom svog vremena. Govorila je više jezika, poznavala više kultura, pored književnosti njeno polje interesovanja bili su i muzika i slikarstvo, o kojima je pisala kao vrhunski poznavalac. Uvek zainteresovna za folozofiju, u jednom od intervjua izjavljuje da je pre rata redovno čitala dva časopisa čisto filozofska, jedan engleski, drugi francuski. Ratno stanje donelo je samo tu promenu što za francuski više nije imala para.

Pisac, prevodilac i tumač književnih dela svoje stavove najbolje je izražavala u esejima. Od 12 tomova njenih "Sabranih dela", devet čini esejistička proza. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću...

Prvu kritiku objavila je tek u 33. godini života i od tada nije prestala da piše. Svojom prvom knjigom pripovedaka "Saputnici" iz 1913. godine javlja se kao sasvim formiran pisac koji svojom lirsko-meditativnom prozom najavljuje doba moderne srpske proze. Njenim delom bave se tadašnja dva najveća književna kritičara Jovan Skerlić i Antun Gustav Matoš.

Urednik Srpskog književnog glasnika i najcenjenije ime srpske kritike upućuje prve kritike Isidorinom delu. Problematičnim vidi subjektivizam, lični i intimni ton. Kao i sve žene-pisci, smatra Skerlić, i Isidora isključivo govori o sebi, ne može da izađe iz sebe. U doba Prvog balkanskog rata, kada pati i strada ceo narod, ona na sedamnaest strana opisuje svoju glavobolju. Matoševa prva pomisao o radu Isidore Sekulić jeste da se iza nje krije „muškarac rafinovane, ženske osećajnosti što nas mistifikuje ženskim pseudonimom, ali zamera joj "aljkav" stil, koji naziiva "ples riječi". Poredi je sa Isidorom Dankan, plesačicom koja je u to vreme bila popularna i osvajala umetnički svet svojom ekscentričnom igrom. Isidora Sekulić nije osvojila masu, ali je ostala jedinstvena pojava u srpskoj književnosti.

"Izuzev službenih podataka, jedina stavka u njenoj biografiji koja privlači pažnju jesu njena putovanja... I tu su, uglavnom, bili svi njeni neposredni kontakti sa svetom", piše Jovan Deretić u "Istoriji srpske književnosti". A Isidora je proputovala Norvešku, Englesku, Nemačku, Francusku, govorila je da Rusiju malo poznaje jer je posetila samo Moskvu, Petrograd i još neke gradove. "Zakačila" je i malo severne Afrike, bila u Alžiru, Maroku. Posetila je i Malu Aziju, tursku Bursu i još nekoliko mesta.

Svima poznat ishod jednog od njenih putovanja jesu čuvena "Pisma iz Norveške", a malo je poznato koliko se ona za svako putovanje temeljno spremala. Kada joj je otac, njen uzor, rekao da za putovanje u Italiju mora da uči godinu dana pre puta jer će se tamo susresti sa dvadeset vekova, da nje dovoljno samo to što zna italijanski, Isidora je učenju italijanske književnosti, umetnosti, geografije, istorije posvetila dve godine. Tako je, kaže, o Italiji više znala od kustosa koji su je vodili.

Potpuno posvećena svome radu, teško je podnosila kritike. Negativan stav Milovana Đilasa o njenom tekstu o Njegošu duboko ju je potresao, u nervnom rastrojstvu spalila je drugi deo knjige. Kao jedina žena u Upravnom odboru Srpskog književnog glasnika zapamćena je po čestim trzavicama u saradnji, čiji su uzrok bili i njena ponekad teška narav i visoka očekivanja od saradnika. Sačuvane su tri njene ostavke na članstvo u Upravnom i Književnom odboru. Najveći mir nalazila je sama, među knjigama.

Retko govoreći o privatnom životu, sačuvana je i jedina njena izjava o braku sa poljskim lekarom Emilom Stremnickim: "Za mene je brak imao smisla jedino radi dece, a kako ja nisam mogla zbog svoje bolesti imati dece - udala sam se za Stremnickog, jer je on bio blizu smrti i jer je to od njega radi trebalo..."

Dr Vladeta Jerotić kao mlad lekar upoznao ju je preko Miodraga Pavlovića, književnika i lekara, u koga je Isidora imala veliko poverenje. Jerotić, koji pokušava da joj pomogne u lečenju glavobolje, svedok je i njenih uspomena na roditelje. O ocu je, kaže, govorila uvek sa poštovanjem i odanošću, kao o visokoobrazovanom čoveku koji je proputovao svet i znao jezike, a "o majci je govorila mnogo ređe i sa izvesnom gorčinom, kao o ženi koju nije čestito ni upamtila, priprostoj, koja je ušla u kuću koja joj ni po čemu nije odgovarala. Bila je uz to i tuberkulozna, pa joj je izgledalo da je pomalo kriva i za njenu bolešljivost tokom čitavog života, kao i za ranu smrt njenog brata. Položivši veliku maturu, mladić je na njene oči i skoro na njenim rukama umro od tuberkuloze za nekoliko meseca."

I sama je u intervjuu govorila da je sa majčine strane nasledila tuberkulozu, "jer su tamo svi tuberkulozni", a sa očeve strane ludilo i razne oblike nervne poremećenosti. Tvrdila je da je već od četiri godina patila od nesanice.

"Pokušavao sam da joj homeopatskim injekcijama olakšam muke... Brzo sam saznao da se bavim uzaludnim poslom. Isidora je sebe uporno smatrala neizlečivim bolesnikom, čak i kada sam joj rekao da je Tomas Man bolovao od iste bolesti i da se posle mnogo pokušaja ipak izlečio zahvaljujući nekoj Ruskinji u San Francisku koja nije bila lekar" - beleži dr Jerotić, koga je oduševljavala Isidorina obaveštenost o svemu. "Znala je tačno cene mladom grašku na pijaci, ko je i gde objavio poslednju filosofsku studiju o Spinozi, kao i o skorašnjim uspesima Jehudija Menjuhina ili Žan-Luj Baroa.

U posveti knjige "Zapisi", koju je poklonila Miodragu Pavloviću, Isidora otkriva i svoj odnos prema životnoj zaostavštini: "Pavloviću, dobar deo ovih zapisa, to su fragmenti iz mojih pisama pisanih kod kuće u svet i iz bela sveta kući, prijateljima i dušmanima, po povodu smisla i po povodu besmisla, na raznim jezicima, iz serija raspoloženja i neraspoloženja, pisanih nekada mene radi a nekada drugih ljudi radi... Nisam ostavljala kopije pisama svojih ni originale tuđih. Spaljivala i karte, reprodukcije slavnih dela, svoj "muzej", recimo: 25 slika Van Goga. Tabula rasa! ali, kad je čovek do kraja dosledan! Neke fragmente svoje, eto vodila sam, prevodila, slagala, doterivala čak! i, eto, štampala. Najzanimljivije sam ipak, dosledno, prećutala: kad, kome, zašto su pisana bila pisma...

Penzionisana je 1931. godine. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabrana je 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru, gde je živela, podignut joj je spomenik 2015. godine.

"Hvala Gospodu što mi je život težak, trudan i otrovan. Poći ću u smrt istrošena i iskidana, neću umreti kao brav... Svako vam dobro od Boga."

(Espreso / Blicžena)