ISIDORA SEKULIĆ: Kraj groba koji će da zasija

Odmaraš se i Ti jedared, Bože milosti, darivanja i dobrote. Skinuli su Te sa krsta i pogrebli. Kratko vreme, dan i noć, nećeš visiti raspet, neće klinovi cepati rane, neće kapati krv i znoj mučeničkog izdisanja. Ležiš, Hriste! Na licu Ti mir; u telu ljiljanska smernost dobrovoljno napaćenog; rane Ti pricelile. Spavaš, Isuse! Umro si, i pogreben. Gospode, da se za časak odmoriš od ljudske hule i osvete, od ljudskog plakanja i moljakanja.

U crkvi tamno i tiho. Samo crni emalj Božje grobnice po malo sjaje. Ljudi se, kao seni, na prstima primiču Grobu, stisnutih usta se klanjaju, i idu. Ne šapću molitve, ne žale se, ne kunu, ne traže ništa... O Grobe, sveti, mučenički, slatki Grobe, iz kojega jedared u godini silazi pečat ćutanja na uvek nesita srca, i uvek nesita usta ljudska!

Ali, kad svi odoše, i sa kule odbi pozni čas, i zaspaše i čuvari tela, stade da se prikrada neprijatelj kratke usnulosti umornoga Hrista. Opet čovek. Usta ćute; ali suza kanu, i Gospod otvori oči.

– Isuse Hriste, dobro moga života, ne uznemiruj se, ne budi se, ne otvaraj riznicu milosti u grudma: ne tražim ništa da mi daš, molim te da nešto uzmeš od mene. Ime da mi uzmeš, to te molim, Gospode!... Jedno po jedno, sve mi je oduzeto, sve me napustilo, život se, kap po kap, iskapao u gomilu hladna voska, biće moje ostalo kao suhi fitilj, sa crnom rascvetanom ružicom na vrhu, znakom dogorelosti – samo ime moje još jednako zuji, još klepeće oko mene, kao limena tablica oko prokaženog... O Hriste, pruži ruku, ili dahni samo, i uzmi mi to ime! Prosveti me, ili me smuti, i učini da zaboravim to ime! Skini sa mene tu ukletost koja me izdvaja, koja me, samca, još više osamljuje. Ukloni s mene taj žig poznatosti i obeleženja. Odzovi tu sablast što baca na mene znak, poslednjeg i najmanjeg doduše, ali jednog bića!...

O Hriste, sve se čoveku uzima, i može uzeti; sve do senke. Navalih jednom težak kamen na svoju senku, a senka mi se, polako polako, ipak oduze. Uzede je sunce; reče: njegova je, a ne moja.

Učini, dakle, Gospode, da mi se i ime uzme. Da budem manje samac, da ne pogledaju za mnom i ne zovu me samo oni malobrojni koji mi ime znaju. Nego da me zazivaju, i dotiču me se, slobodno, svi ljudi, kao što se doziva i dotiče granje, kao što se nerazdvojno druže i sve seni.

Isuse dobri, skini sa mene znak; skini znak moga nedostojanstva među bližnjim, srodi me sa svakim, daj mi zavičaj svugde, preseci složene i teretne odnose moje među ljudima, iščupaj iz mene službu precima, kolenu i kući, iščupaj odgovornost sudijama, zbriši znak u koji svi zluradi prsti i gladne oči pružaju i zveraju. Smiri ponos i dugove koji se odazivaju i trzaju na zvuk, cigla dva, tri slova. Uzmi mi ime! Učini, da mogu hodati kroz sva vremena i mesta, da mogu ulaziti u kuće mrtvih kao i u kuće živih, da se mogu odazvati na svaki korak, na svaki mahaj ruku. Oslobodi me imena, o Gospode! Oslobodi i sebe jednog tužnog i ružnog znanja i osećanja!...

– Dušo čovečja, malodušna i izmučena dušo! Juče još, služila si mi opelo, i pomagala da me skinu s krsta, i bila deo mene, i nosila deo imena moga. A danas si prah, i ne osećaš Vaskrsenje, a stojiš pred Vaskrsenjem. Zašto samo do groba i opela idu tvoje snage?! Zašto biće svoje uništavaš i kaljaš, istovetujući ga sa imenom nekim, imenom ne boljim no ime ma kojeg psa, kojem je čovek ime dao da bi ga robom kuće svoje načinio... Slavuj nema imena, a ustaju noću da ga slušaju carevi i sveci... O dušo malodušna, ne dadoh ti ja nikakvo ime, i ne znam te ja po imenu, i ne sudim te niti te volim po njemu. Ja te poznajem i nalazim po misli kojom me tražiš, po ruci tvojoj koju sam držao u svojoj u časove kad ti je noga opuznula, oko zaplakalo, srce varku izgubilo... Ime je kao šara na ljusci jajeta, koja se razbije, zgazi i strinji. Kao što ti ne znam odeću, ili nakit, ili odličje ili telesnu rugobu, ma koju, lepu ili strašnu šalu na tvom zemaljskom obliku, tako ti ne znam ime...

Pogledaj, tu u cveću naći ćeš gde mili, na put krenuta, mala proletnja bubica. Ti ćeš možda i njoj znati ime. Ja joj ga ne znam. A poznajem tu bubicu, i znam kuda je pošla. Na mala njena leđašca metnuo sam znamen spasa čoveku za koga si molila. Bubica ne zna imena tom čoveku, ni ja ga ne znam, a čoveka, za koga si molila, naći ćemo, i spasti ćemo... Tako vas, eto, ja znam, ljudi, životinje, sudbine, srca. Znam vas u zajednici i vezi nebesnoj... Rasturi danas, o dušo malodušna, sve stide i strahove što si za ime vezala, jer je Vaskrs tu. Rasturi i sva sećanja što si za razna imena ljudi vezala, jer je Vaskrs tu! Ne razumem Te, Gospode. Kako drukče, nego po imenu, znam ja svečanog i gordog Cezara, u crno zamotanog princa Hamleta, sa noževima u srcu zagrljene, Paola i Frančesku?

– Ne znaš ih po imenu, i ne dozivaš ih po imenu... niti se oni odzivaju na tvoje ime. Dotičete se kao granje, koje ista bura trese; privlačite kao bića istog Stvoritelja; vekujete kao duše što čekaju isto Vaskrsenje... Smiri se, zato, dušo namučena. Zasni tu, na ivici moga groba; spavaj bezbrižni i slatki san bezimenog, u noć pred Vaskrsenje. Usni, zaboravi sve zemno, sva imena! Tvoje ime, šaru od prašine, obrisaće nožicama svojim ova bubica, što nosi spas čoveku za koga si molila... A sutra u zoru, probudiću te sa svima onima, koje si zaludu po imenu pamtila, sudila i volela. Sutra u zoru, svi ćete biti iskrice ovog svetog plašta kojim će nas Otac naš zajedno podići k sebi.

(1925)

(Esej je objavljen ljubaznošću priređivača knjige, Blagoja Pantovića i izdavačke kuće Otačnik.)

Bonus video: