PRIČE O BEOGRADU
MOMO KAPOR JE U JEDNOJ REČENICI OPISAO BEOGRAD I UPOREDIO GA S OVOM METROPOLOM: Beograd je niskobudžetni...
Pisao je o ljubavi, ženama, političkoj situaciji, o Beogradu koji je toliko voleo i uopšteno o životu
Momo Kapor rođeni Sarajevac autor je više od četrdeset knjiga: romana, pripovedaka, drama, putopisne, autobiografske i esejističke proze.
Tokom bombardovanja Sarajeva u Drugom svetskom ratu sakrio se zajedno sa majkom Bojanom i bakom u staru tursku kuću. Bomba je pala direktno na kuću i Momo je jedini preživeo ovaj napad. Sam je svojevremeno govorio da je napisao na stotine stranica o svom životu u Sarjevu.
Njegov život pravog boema počeo je kada se preselio u Beograd i upisao Akademiju likovnih umetnosti. Pisao je o ljubavi, ženama, političkoj situaciji, o Beogradu koji je toliko voleo i uopšteno o životu.
Tako je Momo Kapor pre deceniju i intrevjuu za dnevni list "Politika" na pitanje zašto se uvek vraća Beogradu , odgovorio:
- A gde bih drugo? Postoji samo jedan grad u kome bih živeo kada bi me izbacili iz Beograda – to je Njujork. Beograd je niskobudžetni Njujork- rekao je rada književnik , slikar, novinar, senator i akademik.
I to nije sve. Pisao je o naravi Beograđana, njihovim verovanjima ponašanju u kafani, na ulicama, ishrani, fetišima:
Buduće istraživače naravi i mentaliteta Beograđana, svakako će jednog dana zanimati u kakve su sve besmislice verovali današnji stanovnici glavnog grada. Da se ne zaboravi, ostavljam im u nasledje nekoliko gluposti koje me vesele, što je neoboriv dokaz da sam još živ.
Između ostalog, moji sugradjani naivno veruju da se pivo, kada se prelije preko čaše, može zaustaviti umakanjem kažiprsta u penu. Mada su kafane prepune tipova koji jedan drugom guraju prljave prste u čaše; još nisam video da je nekome pošlo za rukom bilo šta drugo, sem da ispoliva stolnjak i napuni manžetne pivom.
Beograđani su izmislili i neverovatnu stvar da se fleke od crnog vina na belim pantalonama uspešno vade ako se po njima istog časa pospe belo vino. Zbog toga je Beograd – grad pijanih pantalona, jer meša pića! Neverovatna stvar: Kada umaste odeću, oni je sole na tom mestu, iako se ta vrsta fleka, kao što je poznato, najuspešnije vadi makazama.
Pitaćete se, svakako, kakve veze ima polaganje ispita sa vodom? Nikakve. Ali kada neko iz kuće krene da polaže kakav ispit, za njim će majka ili baba uvek prosuti punu čašu vode niz stepenice, zbog čega su već mnogi polomili noge i ruke okliznuvši se, dok su ostali stigli na fakultet potpuno mokri. Usput se kaže: Da teče kao voda!
Čmičak – upala očnog kapka, dobija se, naravno, isključivo namigivanjem, a oni koji zauzmu mesto za ćoskom astala, nikada se neće udati, niti oženiti. Ako vas slučajno zaboli zub, stariji Beogradjani će vam savetovati da na žar cigarete pospete malo šećera, zatvorite nozdrvu na suprotnoj strani od one koja vas boli i da udišete taj dimljeni šerbet sve dok se ne onesvestite. Postoji i drugi način: držati na bolesnom zubu izvesno vreme ljutu rakiju. Zbog toga su mnogi od nas još od detinjstva postali skloni piću.
Lubenica se, po mnogima, leti najdublje ohladi ako se uvije u mokru krpu i ostavi na suncu; čovek će najlepše pocrneti ako se sunča u hladu ispod treperave krošnje, a biće mu mnogo svežije ako umesto vode sa ledom, leti pije vruć čaj. Neverovatno!
NE PROPUSTITE
Mnogi Beograđani se hvale da se godinama briju istim žiletima koje oštre trljanjem o unutrašnjost vlažne čaše, a drugi opet, tvrde da mineralna voda neće izvetriti iz boce, ako se u grlić stavi drška kašičice za kafu. Zbog čega kašičica, a ne patent-zatvarač ili klasičan zapušač, ostaće večita tajna. Uz to, mnogi još uvek naivno veruju da zapaljena sveća na stolu skuplja dim cigareta i da se pokidani kaiš automobilskog ventilatora u motoru, može uspešno zameniti uvijenom najlon-čarapom, što je dobro opravdanje pred ljubomornom suprugom, ako slučajno u kolima pronadje taj ženski odevni predmet.
Mada nisu fetišieti, mladi Beogradjani obožavaju „mercedesov“ znak. Kada god im se pruži prilika, oni ga lome, čupaju i odnose kao talisman, pa najveći broj „mercedesa“ u Beogradu, bez ponosnog kružnog simbola na haubi, deluje kuso, kao tiganj beu drške.
Iako žive u vremenu sintetičkih boja, Beograđani tvrdoglavo ostaju verni najprimitivnijem materijalu za bojenje zidova, popularno nazvanom – „štricla“ , od kojeg ledja i laktovi ostaju uvek beli. Oni, naime, tvrde da zidovi prebojeni polikolorom ili presvučeni tapetama, „ne mogu da dišu“ i da se zbog toga znoje! To je, verovatno, plod straha da se zidovi, slučajno, ne prehlade i ne razbole. Ne bi me ništa iznenadilo da zagovornici klasične brašnjave štricle počnu da svoje zidove izvode na Kalemegdan, da bi se nadisali.
BONUS VIDEO:
(Espreso.co.rs)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
