TATA NAM JE PUŠTAO FILMOVE KOJE JE MAMA SNIMALA SA KLIJENTIMA! Ovako izgleda detinjstvo sa SERIJSKIM UBICAMA!

Me Vest je odrasla na adresi ulica Kromvel 25 u Gločesteru - u kući koja je 1994. godine dobila naziv "kuća horora".

Njen otac Fred Vest, je uz pomoć njene majke Rouz pobio 10 žena, i jednu svoju ćerku.

U intervjuu za "Dejli mejl", Me je otkrila kako je uspela da pobegne od svoje mračne prošlosti. Na početku, pokazala je pismo koje joj je majka napisala iz zatvora:

- Želim da znaš da možeš da pričaš sa mnom o bilo čemu. Mora da se osećaš užasno i izlovano. Nekad mi nedostaješ toliko da pobesnim. Volim te i učiniću sve da prevaziđeš ovo i budeš srećna. Voli te mama.

Rouz Vest je ovo napisala 1995, nakon što je osuđena na doživotnu robiju. Ovo je priča njene ćerke, koju sa "Mejla" prenosimo u celosti:

- Moja majka se smatra za jednu od najviše zlih žena na planeti. Ipak, ovo njeno pismo me je dotaklo. Ali sam istovremeno bila svesna da nije bila tako fina prema meni dok smo odrastali. Nijednom me nije zagrlila još od kada sam bila beba.

Naprotiv, tukla je mene i moje sestre tako često da smo nekada imali ozbiljne povrede. Iako je hitna pomoć bila kod nas preko 30 puta, nisu zapazili nikakav obrazac.

Niko, čak i pre nego što je svet sazanao za kuću horora, ne bi Rouz nazvao "dobrom majkom". Ona je namerno ignorisala incestiozne namere mog oca prema meni.

Možda sam bila naivna, ali duboko u sebi sam znala da me majka ne voli. Ali to me nije sprečilo da upadnem u njenu mrežu manipulacija.

Za mene i moje sestre, adresa Kromvel 25 u Gločesteru, naš dom - uz koji se sada vezuju čisti užasi - postala je fokus naših života.

Iako ništa u našem domaćinstvu nije bilo "normalno", radili smo uobičajene stvari. Imali smo obroke i gledali TV, slavili rođendane, išli na odmore. Mama je pravila sjajne torte. Imali smo ledene torte za rođendan i voćne za Božić. Zapravo, Božić je bio jedini dan kada smo izgledali kao bilo koja druga porodica.

Tata, koji je tada odmarao od teškog fizičkog rada, puštao bi kraljičine govore. Bio je rojalista, kao i mama.

- Zaista sjajna žena, kraljica! - pričao bi tata sa sofe, a mama bi se slagala.

Njegov omiljeni film bio je "Bambi".

- Slomio je moje srce, zaista. Posebno deo kada Bambiju umre majka - govorio bi.

Nemojte da me shvatite pogrešno, u našem domu je bilo zlostavljanja, očaja,nasilja i nemira - ali to nije bila cela slika.

Iako zvuči neverovatno, naša porodica nam je mnogo značila - kao i svakom detetu.

Bila sam drugo od osmoro dece koju su moji roditelji imali, iako su očevi bar dvoje bili mamini klijenti. Većinu mog detinjstva, ona je radila kao prostitutka.

Govorila bi meni i mojoj sestri Heder da čuvamo mlađe kada bi imala klijente, od kojih su većina bili stariji beli muškarci, koje je primala u budaoru na spratu kuće koji je napravio tata.

Kada sam postala tinejdžerka, morala sam da primam pozive muškaraca koji su želeli da zakažu viđanje sa "Mendi", što je bilo mamino radno ime. Bila sam joj kao sekretarica.

Bilo je to veoma teško i sramotno, posebno kada bi neko detaljno pričao šta bi od nje želeo.

- Izvinite, moraćete sa njom da razgovarate o tome - pričala bih, užasnuta.

Tata je koristio bebi alarme kako bi slušao šta radi sa njima svuda po kući. Našu nelagodu i zgražavanje smatrao je zabavnim.

Iako je mama kasnije rekla da ju je otac naterao na prostituciju, tada je izgledalo kao da to rade udruženo. Čak je postojao i jastučić sa natpisom "Mama i tata" na mestu gde su muškarci čekali svoj red.

Danas mi je neverovatno kako sam olako prihvatala taj nesvakidašnji aspekt života mojih roditelja.

Naravno, znali smo da druge porodice nisu takve - davali smo sve od sebe da sakrijemo od drugih ono što se dešavalo u kući, jer je, povrh svega, bilo jako sramotno.

Drugi razlog je bio taj što nam je porodica bila jedini izvor sigurnosti - i činili smo sve da je sačuvamo. Nismo smeli da dovodimo prijatelje, iako ih nisam ni imala mnogo.

Majka je naterala Heder i mene da nosimo odeću iz "seknd hend" šopova, a kosa nam je stalno bila skroz kratka. Zbog toga su nas jako zadirkivali.

Kada smo bili još stariji, mama nas je naterala da kosu peremo detrdžentom za sudove, a nismo smele da se brijemo ni koristimo dezodorans. Tukla nas je za najmanje sitnice. Nekad je bila zaista sadista - čuvala je kaiševe za makljanje u posebnoj fioci, i morali smo svi da stanemo u red da nas tuče.

Plakali smo, a ona nam je pretila da ćemo dobiti još ako ne zaćutimo. Tako smo naučili da gutamo suze.

Zbog toga, i danas mi je teško da zaplačem. Zato nisam plakala ni kada se saznalo za zločine mojih roditelja. Naučila sam na umrtvim svoja osećanja.

Kada se njeno četvrto dete, Tara, rodila 1977. godine, mama je postala još nasilnija, nervirajući se za svaku sitnicu, bacala je na nas tiganje i šerpe. Jednom je mog brata onesvestila tiganjem.

Jednom je čak izvukla bebu Taru iz stolice i izudarala je, nakon što je Tara povratila na pod.

Najnaslinija je bila prema meni kada sam ušla u pubertet. Jednom je uzela nož i zaletela se prema meni viknuvši:

- Nemoj da misliš da ovo ne bi koristila i na tebi!

Počela je da mi seče prsluk, a oštrica je došla i do moje kože. Bila sam preplašena i otrčala sam u podrum.

Jednom sam videla kako davi brata Stivija toliko da sam mislila da će zaista da umre. Imao je šest ili sedam godina. Sedeo je na šanku u kuhinji i mama ga je uhvatila za vrat i povukla na pod. Lice mu je bilo ljubičasto a očne jabučice iskolačene.

Nekad sam sedela u razredu, nadajući se da će nastavnik da me pita šta nije u redu, ali to se nikad nije desilo. Ali istina je da i da su me pitali, nisam sigurna da bih smela da kažem.

Znala sam da mama i tata ne žele da im se iko petlja u poslove. Postojala je uvek pretnja da ako se iko od nas požali da bilo šta, odvešće ga od kuće u socijalno. Koliko god da su stvari kod kuće bile loše, to nismo želeli.

Jednom sam imala razgovor sa Heder o tati koji je počeo stalno da se trlja o naša tinejdžerska tela. Taj razgovor bi bilo kome zvučao besmisleno. Zaključile smo da njega više volimo od mame - i da bismo, kada bi došlo do razvoda, otišle sa njim. Iako zvuči čudno, uprkos tome što nas je seksualno zlostavljao, bio je fin i zabavan prema nama.

Kada bi nas mama tukla, on bi joj nekada rekao da "oladi". Zapravo nas je mama više plašila, jer nam se činilo da je ona gazda u tom braku.

Naravno, nijedno dete ne treba da bira između seksualnog zlostavljanja i maltretiranja. Ali to je bio naš život u ulici Kormvel. Heder i ja smo počele da se plašimo onoga što bi otac mogao da uradi.

Još kada smo bile male devojčice govorio nam je da će nas jednoga dana "probiti". Prvo su njegovi česti komentari o tome kako otac ima pravo da oduzme nevinost svojim ćerkama delovali kao šala, a onda smo ih shvatali kao pretnju.

- Moj stari je to radio mojim sestrama - govorio bi.

Počeo je da nas vreba svakom prilikom, posebno kada bismo nosile školske uniforme. Ulazio bi nam u sobe i pokušavao da se trlja o nas. Najzad, počele smo da spavamo obučene.

Takođe smo jedna drugoj čuvale stražu kad bismo išle u toalet, i zaključavale vrata. Nikada nisam mogla da se opustim. Čak i danas, posle toliko godina, uvek sam na oprezu dok se tuširam.

Mama nije pokušavala da zaustavi tatu da se trlja o nas, iako je to nekad radio ispred nje. To je smatrala kao normalno ponašanje, i htela je da i mi to tako gledamo.

Nije se bunila ni kad nas je otac primorao da gledamo porniće sa njim, uključujući i filmove koje je mama snimala sa klijentima. To mi je bilo odvratno i smišljala sam izgovore da napustim prostoriju.

Da li sam ikada pomislila da su moji roditelji ubili više mladih žena, od kojih su neke bile naše podstanarke? Naravno da ne. Tata je napravio poseban ulaz za njih, pa smo ih retko viđali.

Jednog dana, kada sam imala osam godina, otkrila sam paket pun ženske odeće i obuće. Heder i ja smo to oblačile, a mama se nije bunila. Kasnije smo shvatile da je to odeća ubijenih žena.

Kada se sada setim, jedina pozitivna stvar u mom detinjstvu bilo je moje prijateljstvo sa Heder. Tešile smo jedna drugu nakon prebijanja, imale smo svoje igre. Igrale smo se u podrumu da je pod lava, što je sada jezivo, kada znamo šta se sve tu desilo.

Igrale smo se i u dvorištvu, i pravili napitke od biljaka. Nismo ni sumnjale da će to dvorište uskoro postati Hederin grob.

Jednog dana nam je tatina ćerka iz braka sa prvom ženom, En Mari, došla u posetu. Pričala sam joj kako izbegavamo tatine seksualne namere, a ona je rekla:

-Nećete to moći zauvek!

Ispričala je kako ju je otac silovao uz maminu pomoć. Nisam mogla da verujem da je mama uradila nešto tako. Bilo je previše užasno. En Mari nije volela mamu, pa sam ubedila sebe da zapravo želi da joj napakosti.

Ali, tata je počeo sve više da zlostavlja mene i Heder. Mama se samo smejala i nazvila ga "prljavom svinjom". Heder i ja smo odlučile da odemo od kuće kada smo napunile 16. Ali, tata je sve više obraćao pažnju na nju.

Heder se povukla u sebe. Retko kada se smejala i često je samo ćutke sedela u stolici.

U leto 1987. dobila je posao kao čistačica u letnjem kampu. Razvedrila se, jer je znala da će otići od kuće.

Međutim, dan pred polazak, posao je otkazan. Bila je krevetu, veoma uznemirena. Sledećeg dana, kada sam se spremala za školu, nje nije bilo.

- Vaše sestre nema - rekao je tata opušteno.

- Gde je otišla? - pitala sam.

- Na posao u letnjem kampu. Ipak su je primili. Pa je otišla - odgovorio je.

Gledala sam u mamu presrećna, ali ona je izbegavala moj pogled.

Bilo mi je žao što se nisam pozdravila sa njom, ali sam bila srećna što je otišla. Tada nisam ni pomislila da je više nikada neću videti. Očekivala sam da će mi pisati, ali pisma nisu stizala. To sam rekla tati.

- Verovatno je zauzeta, sa novim poslom. Očekujemo da će se uskoro javiti. - rekao mi je.

Nekoliko dana kasnije, zazvonio je telefon, i javio mi se pijani ženski glas koji nisam razumela. Mama mi je otela telefon i rekla:

- Ko je to? Heder.. kako si - pitala je, a onda posle kraće pauze pobesnela:

- Ne obraćaj mi se više tako!

Tata je uzeo slušalicu i rekao:

- Hajde, Heder. Ne obraćaj se tako majci. Pokaži malo poštovanja. Ona te je odgajila, zar ne? - rekao je i prekinuo vezu.

- Sad bar znamo da je dobro - rekao je onda nama.

Nedelje i meseci su prolazili. Pisma nije bilo. Počela sam da osećam da nešto nije u redu.

Bez znanja mame i tate, Stivi i ja samo pretraživali ulice Gločestera. Prijavili smo njen nestanak. Tata je tvrdio da se povremeno čuje sa Heder, a ja sam sve više brinula.

Nisam htela da poverujem da nas je Heder napustila. Stivi i ja smo zvali nekoliko emisija koje su se bavile nestalim osobama, ali nam niko nije odgovorio. Na kraju smo rekli tati da smo prijavili nestanak. Njegovo lice se smračilo.

- Bolje da to ne radite. Bićete u problemu. Ne želite da uvlačite policiju u to - rekao nam je.

Odustali smo, a ime moje sestre se sve manje i manje pominjalo. Ironija je što je Hederin nestanak zbližio mene i mamu. Mamino ponašanje se promenilo: nije me više tukla. Tata je nekoliko puta pokušao da se trlja o mene, ali ne toliko kao pre. Kada sam napunila 16, bio je na mene red da nađem posao i napustim kuću. Pre odlaska, upozorila sam mlađu sestru Liuz na tatu.

Ona je bila tiha stidiljiva devojčica, još uvek ne u pubertetu, ali znala je na šta mislim. Potcenili smo opasnost.

U avgustu 1992, kada mi je bilo 20, mama je zvala i rekla da je polcija pretražila našu kuću. Delovala je uznemireno. Rekla je da su nju i tatu odveli na ispitivanje zbog silovanja i zlostaljanja Luiz. Bila sam šokirana. Luiz je imala 13, i mislila sam da će još malo biti bezbedna.

Majku je najviše potreslo što su joj ostala deca tada oduzeta.

- Misle da sam i ja umešana, Me! Misle da sam mu pomogla da to uradi - kukala mi je.

Nisam mogla da poverujem u to da je bila u stanju da mu pomogne da je siluje, pa sam je tešila. Ona mi je govorila "hvala bogu pa još imam tebe".

Tata je ostao u pritvoru, ali bili su dozvoljeni telefonski pozivi. Jednom me je zvao i rekao:

- Mama više nema nikoga, Me. Očekujem od tebe da brineš o njoj.

Natovario mi je odgovornost da očuvam porodicu na okupu, pa sam se preselila nazad u ulicu Kromvel.

U junu 1993, roditelji su se našli na sudu. Tata je optužen za trostuko silovanje, sodomiju i okrutnost prema detetu. Mama je optužena za zlostavljanje i da mu je pomogla u silovanju. Tvrdili su da nisu krivi. Suđenje je propalo jer je Luiz odbila da svedoči, ali su vlasti insistirale da im se deca oduzmu. Ona je bila jedina osoba koja bi mi rekla istinu, ali sada nisam mogla da je kontaktiram.

Sve što sam čula je verzija mojih roditelja, a to je da su optužbe neosnovane jer se temelje na dečijim glasinama i činjenici da su imali dosta pornografije i seks igračaka.

- Rekla sam ti da nemaju ništa - izjavila je mama, a tata je rekao da sada možemo da nastavimo da živimo normalno.

Prvo su bili besni što su izgubili decu, a onda je tata nakon nekog vremena rekao:

- Samo ćemo zaboraviti da smo ih ikada i imali!

Na moje čuđenje, mama je osećala isto, i rekla je da ako ne može da ima kontrolu nad svojom decom, to je kao da ih nema. Odmah su raščistili dečije sobe i pobacali njihovu odeću.

Nakon što im se brak sada "vratio u normalu" doneli su bizarnu odluku da započnu novu porodicu. Mama je odlučila da se steriliše nakon rođenja poslednjeg deteta, a sada je htela da izvrši povratnu operaciju.

Nedugo zatim je bila trudna, ali je par nedelja kasnije završila u bolnici sa jakim bolovima u abdomenu, i ispostavilo se da bebe nije bilo. Došlaje kući depresivna i pokunjena. Rekla sam joj da je tako možda najbolje, a ona je pobesnela.

Osam meseci kasnije, 24. febuara 1994. na vrata su mi došla dva policajca.

- Da li je Rouzmeri Vest kod kuće? - pitali su me.

Mama je sišla u spavaćici, a oni su joj rekli da imaju nalog za pretragu dvorišta u kojem veruju da je Hederino telo. Očekivala sam da mama pobesni, ali ona je samo sela, zurila u svoja stopala i ćutela.

Malo kasnije došao je i moj brat Stivi. Poput mene, bio je u stanju mučnog šoka - posebno pošto se jednom prilikom, nakon gledanja serije sa sličnim zapletom, našalio da je Heder ispod pločnika.

Tada smo, potpuno neozbiljno, puštali mami i tati epizode serija u kojima su tela bila zakopana u dvorištu da bismo videli njihovi reakciju. Ništa u njihovom ponašanju nije pokazalo da im je neprijatno.

Ali ovo je bio pravi život. I bili smo ubeđeni da policija neće pronaći ništa. Bila je i mama, koja ih je psovala da "svima traće vreme".

Ona i tata su odvedeni na ispitivanje. Nedugo zatim, policija je mene i Stivija odvela u stanicu da se nađemo sa tatinim advokatom, Hauardom Ogdenom.

Ozbiljnim tonom nam je rekao:

- Žao mi je što moram ovo da vam kažem. Bojim se da je vaš otac priznao da je ubio Heder. Zadavio ju je i zakopao u dvorištu. Složio se da se vratimo i da nam pokaže gde je zakopana.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Daily mail)