ZAPANJUJUĆE: 55% stanovništva želi da pobegne iz Nemačke, a iz Rusije skoro niko!

Ceo svet je krenuo u migracije od kako se produbljuje svetska kriza.

Prosečan stanovnik želi da pobegne čak i iz Nemačke, Sjedinjenih Država, Francuske ili Rusije, svi na mesto “gde će im biti bolje”, jedino, ne mogu pobeći od sebe.

Na primer, u Rusiji postoje čitave zajednice na društvenim mrežama pod imenima poput “Kriva su vremena”, gde se raspravlja “kako su tamo stvari loše” i “koliko su dobre u drugim zemljama”.

Međutim, ankete pokazuju da se broj stanovnika Rusije koji žele da idu u inostranstvo, kako bi se tamo stalno nastanili ili na privremeni rad, kreće u rasponu od 13 do 17%.

Međutim, prema anketi sprovedenoj među stanovnicima Berlina koju je nedavno objavio Deutsche Welle, oko 55% stanovništva želi da napusti Nemačku, od kojih 33% zauvek. A Berlin je uspešna evropske prestonica, što znači da u drugim regijama slika može biti još gora.

Ipak treba reći kako govorimo o ljudima koji su izrazili “želju da bi otišli”, ne o onima “koji će sigurno otići”.

Čak ni u Trampovim “sjajnim” Sjedinjenim Državama nije sve tako sjajno, jer osim mase imigranata, uključujući ilegalne, veliki broj ljudi odlazi iz zemlje. Procenjuje se da je SAD proteklih godina trajno napustilo 7 miliona ljudi.

Konačno, lider u broju onih koji žele pobeći iz svoje demokratizovane i evropeizovane zemlje su, naravno, Ukrajinci. U novoj i “slobodnoj” Ukrajini procenat onih koji žele da napuste zemlju prema najnovijim podacima doseže 75%. Opet kažemo “žele”, jer je prema najskromnijim procenama iz Ukrajine u poslednjih pet godina, nakon prevrata, pobeglo od 7 do 9 miliona ljudi.

Latinoamerikanci masovno beže u Sjedinjene Države. Stanovnici Severne Afrike i Bliskog istoka masovno beže u Evropsku uniju, i tako dalje.

Mi smo svedoci neke nove velike migracije naroda. Ali ako bolje pogledate, videćete da to nije jedan fenomen, nego unutar tih migracija postoji nekoliko različitih grupa.

Prva kategorija su stvarne izbeglice koje beže iz područja koja je opustošio rat i / ili humanitarne katastrofe. Oni beže jer su im domovi uništeni i nemaju nikakvih mogućnosti da prežive u njihovoj domovini, uključujući i nedostatak posla.

Druga kategorija su migranti iz Afrike i brojnih zemalja na širem Bliskom istoku koje nisu bile pogođene ratom, a beže u Evropu kako bi tamo živeli u relativnom blagostanju. Mnogi se dokopaju Evrope i žive od humanitarne pomoći i socijalnih primanja.

U ova dva slučaja smo ipak licemerni. Prvi su izbeglice kojima smo mi razorili domove, uključujući Hrvatsku, koja je samo s prvim pošiljkama otkrivenim početkom 2013. u Siriju islamskim vojnicima poslala preko 3000 tona oružja. Tačno je da je oružje platila Saudijska Arabija koja nije primila nijednog izbeglicu iz Sirije i Iraka, ali to nema nikakve veze.

Druga grupa su ekonomske izbeglice, čije zemlje ne mogu napredovati u uslovima neokolonijalizma, kojima Pariz siše krv kroz proviziju na njihovu valutu CFA franak, koji koriste 12 bivših francuskih kolonija i deo su monetarnog sistema kojima upravlja francusko ministarstvo finansija. Na kraju imamo zemlje koje su u vlasništvu multinacionalnih korporacija,tako da je bolje biti izbeglica u šatoru u predgrađu Pariza nego po ceo dan naporno raditi u rudniku koltana negde u Kongu.

Slično je s Latinoamerikancima koji u kolonama izbijaju na meksičku granicu Sjedinjenih Država. Život u mnogim zemljama Latinske Amerike je daleko od bajke, ali u Sjedinjenim Državama se većina tih ilegalnih imigranata suočava sa teškim, slabo plaćenim poslom, životom u getu ili učestvovanjem u kriminalnim aktivnostima latinoameričkih bandi kao što je Mara Salvatruća, što obično završava zatvorom i deportacijom. To sigurno nije ostvarenje životnog sna.

Imamo i treću kategoriju, a to su ljudi koji zapravo nikuda ne idu. Oni bi to želeli, ali su preplašeni i podsvesno shvataju da u inostranstvu nikome ne trebaju.

Budimo iskreni, među njima je mnoštvo onih bez talenta i zvanja, trutovi koji svoju beskorisnost opravdavaju mantrama “rad nije za mene, ja sam talentovan i u svakoj normalnoj zemlji bih dobio novac na ruke samo zbog moje jedinstvenosti i genijalnosti”.

U ruskom slučaju, kojeg opisuje Aleksandar Rodžers, za činjenicu što žive na grbači roditelja, rade kao kancelarijski plankton ili “outsourcing” poslove za zapadne kompanije, naravno, krive ruski “režim” i lično Vladimira Putina. Ne njihovu ličnu nespremnost i nesposobnost da uče, da se razvijaju i rade, već “Rusiju, zemlju u kojoj ništa ne valja”.

Nedavno je, usput rečeno, bilo moderno pravdati svoju besposlenost “levim uverenjima”. Kao “Neću raditi za prokletu buržoaziju”, tako se radije žale koliko je loše biti parazit i za to optuživati kapitalističke tlačitelje.

“Upoznao samo više takvih ljudi, a da nisu pročitali jedan jedini red koji su napisali Marks ili Lenjin. Ipak, imali su čvrsta ideološka uverenja”, piše mladi ruski ekonomist, poreklom iz Vinica u Ukrajini.

Ali, kako se ispostavilo, takvih “podcenjenih osoba” koje “nisu odustale” ima u Rusiji, ali i u zapadnim zemljama. I to prilično puno.

Neki sanjaju o napuštanju Rusije kako bi otišli u Francusku, Nemačku, Veliku Britaniju ili Sjedinjene Države. Stanovnici Nemačke u ovom trenutku gledaju na Rusiju, Francuzi proklinju svoje visoke poreze, američki WASP-ovci žele da pobegnu iz zemlje zbog dominacije migranata i seksualnih devijacija, Britance plaši Brexit, i tako dalje.

Svi su sigurni da će im negde u drugim zemljama biti bolje, iako na jednu priču o uspehu migranata ide 999 priča o neuspehu, ali se o potonjima ne piše u novinama i ne prave se filmovi.

Izuzevši, u ovoj priči, ratne izbeglice i dobar deo ekonomskih migranata, što je posebna priča, za ostale se može reći da ako se ne mogu ostvariti tamo gde jesu, neće se ostvariti nigde. Jer možete otići bilo gde, ali ne možete pobeći od sebe.

U trećem slučaju, ti će ljudi uvek ostati sami, jer ako je neko lenj i neznalica, onda će ostati lenja neznalica i u Nemačkoj, Sjedinjenim Državama i Australiji.

“Stoga, ili idite ili se dozovite pameti. Ali ne cvilite. Ne morate biti još jedan “podcenjeni genije koji bi svima pokazao šta jest, ali se našao na krivoj planeti na kojoj Bogom dana čarolija ne funkcioniše” Trči, Lola, trči…”, naslovom poznatog filma iz 1998. je svoje viđenje fenomena među delom ruske omladine zaključio Aleksandar Rodžers.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/logicno.com)