PREŽIVEO JE ASADOV ZATVOR ZA MUČENJA: Njegovi crteži tog mesta će vas progoniti! (FOTO)

Asadov režim je u Siriji organiziovano ubijao sve one koji su ustali protiv njegove vladavine, pa makar to bili i nenasilni protestanti.

Hiljade su mučene i ubijane u zatvorima i improviziranim zatvorima, a možda je najgore porodicama koje do danas ne znaju šta se dogodilo njihovim najdražima, jesu li mrtvi ili živi, gde se nalaze, a sve više preživelih odlučilo je progovoriti o svojoj traumi.

Više od 82.000 osoba, mladih i starih, obrazovanih i sa sela, mahom muškaraca, nestalo je i do danas im se ne zna sudbina u zemlji u kojoj već godinama besni građanski rat u koji su debelo upletene i strane sile.

Kada je sirijski dezerter kodnog imena Cezar 2014. objavio preko 28.000 fotografija brojevima označenih leševa ljudi koji su pre smrti mučeni, među njima je Obaid Haj Ahmad prepoznao svog 27-godišnjeg brata, aktivista Saida, piše CNN.

- Trudio sam se da saznam novosti o njemu šest meseci nakon što je odveden. Ali sve je zatihnulo kada je odveden u zloglasni Sajdnaja zatvor severno od Damaska 2012. godine. Eksplodirao sam u suzama kad sam video fotografije. Brat mi je uzeo telefon iz ruke i kolabirao. Otišao sam do majke i rekao joj da je Said postao mučenik. Nadam se da je umro onda kada smo prestali o njemu dobivati vesti, i da nije mučen predugo - kaže Obaid.

Mnogi nisu bili te "sreće". I danas, godinama nakon što su im voljeni uhapšeni i odvedeni, i dalje ne znaju hoće li ikada postojati grob nad kojim će se moći da se pomole.

Sirija svako toliko sporadično objavi neki smrtni list i time razotkrije nečiju sudbinu. Huda Halasi sada barem sa sigurnošću zna da je udovica. Šest je godina tražila supruga, anesteziologa Abdul Gafur Halasija koji je uhapšen i odveden na samom početku rata.

Trudili su se i povlačili sve moguće veze kako bi saznali gde je i šta je sa njim. Prosečni Sirijac je živeo i umirao po maksimi "oni koji u zatvorima nisu nestali, njima je poklonjen novi život". I Halasi je nestao u kompleksu Sajdnaja kojeg je Amnesty International još 2017. nazvao "ljudskom klaonicom" jer je tamo obešeno barem 13.000 ljudi, a od samog se početka sumnjalo da se zatvorenici tamo odvode na mučenje.

- Horori koji se tamo događaju, sistematično ubijanje, a koje mi iznosimo u svojim izveštajima, autorizirani su od strane najviših nivoa sirijskih vlasti čiji je jedini cilj na bilo koji način da pregaze ustanak unutar sirijske populacije - rekla je još 2017. Lin Maluf iz Amnestyjeve kancelarije u Bejrutu o vladi i Bašaru al Asadu koji ostaje na vlasti zahvaljujući podršci Irana i Rusije, pisao je CNN.

Neki su, navodno, dobijali lažna vojna suđenja, dok je veći deo naprosto likvidiran. Asad je tada tvrdio kako su to "nameštaljke zapada" i "laži". Isto je rekao i za fotografije koje su se tada smatrale idealnim dokazom protiv njega, a i danas se mnogi tužioci nadaju da će imati priliku da ih iskoriste protiv režima.

Ovog je leta Asadova vlada objavila oko 800 smrtnih listova nadajući se da će to poboljšati odnose s pobunjenim delovima u kojima rat jenjava. Ali, nije otkriveno gde su tela umrlih.

- Situacija se smiruje i vlast pokušava da normalizuje odnose s narodom. Pitanje je hoće li uspeti- kaže Džošua Landis, stručnjak za Siriju i čelni čovjk Studija o Bliskom istoku na univerzitetu Oklahoma.

Iako će neke udovice i neka siročad sada moći da reše neka pitanja o nasleđivanju ili birokratske zavrzlame koje su trajale tokom "odsustva" osobe, otvoreni dosjei i smrtni listovi ne odgovaraju na pitanja kako je, zašto i gde neko u umro (ubijen) niti gde su mu ostaci.

Na većini dosjea piše kako je riječ o "prirodnim uzrocima smrti" ili "srčanom udaru". Ti su "prirodni uzroci" kažu svedoci (a pokazuju i fotografije) sve samo ne prirodni - vešanja, premlaćivanja, paljenje kože i nehranjenost, kao i dehidracija.

Među preživelima je i nekadašnji zatvorenik Najah al-Bukai čiji je zadatak bio transportovanje mrtvih zatvorenika u masovne grobnice. Kaže kako je prvo telo koje je prebacio u grob bilo označeno s brojem leša, u ovom slučaju 5.535.

Bio je na mirnim demonstracijama, a uspeo se izvući jer je njegova porodica platila veliku količinu novca da se osigura njegovo oslobađanje. Najah je sve zajedno u sirijskim zatvorima i ispitivačkim centrima proveo godinu i devet meseci, a onda je otišao u Liban, i na kraju Francusku.

U isto je vreme počeo da crta slike inspirirane sećanjima na mučenja.

- Likovni sam umjtnik i imam dobru vizuelnu memoriju. Poslednje telo koje sam transportovao bilo je označeno brojem 5.874, a bilo je i mnogo leševa bez brojeva. Kad sam došao u Liban svoje sam noćne more pretvorio u umetnost. To je bio jedini način da ne poludim i sve dokumentujem - kaže Najah kojeg su, u jednom trenutku, stavili na električnu stolicu gdj su mu od straha popustila creva i obavio je nuždu.

To je prekinulo mučenje, a njegovi su mučitelji, priseća se, nonšalantno počeli razgovarati o tom tko je koga kada i gde ubio. Kao muve ih je "skidala" i glad te bolesti.

- Svakih dva dana neko bi ispred mene umro. Davali su nam supu koja je imala četvrt krompira i mnogo ulja za kuvanje, tako da smo stalno imali proliv i bili dehidrirani - kaže novinar Šijar Kalil koji je sa 110 drugih zatvorenika delio ćeliju od sedam metara kvadratnih u zloglasnom centru poznatom pod imenom "Palestine Branch".

Priseća se kako su mu ruke bile zavezane za plafon dok su ga ispitivači bičevali i gasili cigarete na njegovim leđima. Vezali su ga i na spravu imena "leteći tepih" na kojoj ležite na fleksibilnoj dasci koja vam može slomiti kičmu.

- Sva ova imena za koja oni sada objavljuju da su mrtvi, oni su svi mrtvi odavno. I mi smo to svi vrlo dobro znali jer nema šanse da neko u onim uslovima ostane živ. Tamo sam bio tri meseca i potpuno sam svestan da, da sam tamo bio samo par meseci duže, ne bih izašao van - kaže Kalil za CNN.

Iako Asadov režim tvrdi suprotno aktivisti i advokati tvrde kako su svi na "vrhu" znali što se događa. Advokat Skot Gilmor koji se specijalizovao za ljudska prava kaže kako je iz "dokaza iz 2011. jasno kako su im na "listi za odstrel" bili novinari, demonstratori, i svatko ko "okaljava ugled države".

- Likvidirali su radnike iz udruženja civilnog društva, advokate, lekare, novinare i aktiviste - kaže Gilmor za CNN.

U međuvremenu porodice se žrtava samo nadaju nekom završetku. Aktivisti pozivaju vladu da predaju tela nestalih kako bi ih mogli pokopati prema običajima.

- Kada nekoga izgubite, barem imate telo i grob koji možete posetiti. Moja teta nema grob svog deteta - kaže Kolud Helmi koji je nedavno saznao za smrt svog nećaka Amira, a njegov mlađi brat Ahmad je i dalje među nestalima.

Ahmad, nekada student ekonomije, sanjao je, kaže njegov brat, bolju Siriju. Pa kada je ustanak krenuo u predgrađu Damaska, on i Ahmad odmah su otišli na protest.

- Bio mi je najbolji prijatelj, vidim ga u svakom licu. Kada majka kuha njegovu najdražu hranu, plače, svakog praznika plače, a plačemo i mi. Ne znamo da li da se molimo za bratovu dušu ili za njegovu slobodu, nema odgovora za nas - kaže mladić za CNN.

- Godinama su patili neverovatnu agoniju neznanja što se dogodilo s njihovim najdražima, a sada su ih ove potvrde o smrtima bavile u novi ciklus tugovanja- kaže o situaciji Dijana Seman iz Amnesty Internationala, a Sirija, kaže, želi sve potrpati pod tepih u nadi da će se sve što brže zaboraviti.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Express.hr)